Psić je bio izdajica, saučesnik zločestog vuka. Zato mora biti pogubljen i to vešanjem. Slična sudbina zadesila je i jednu mačkicu (donja fotografija) jer je bila neprijatelj koji je poražen. To nije sadržaj nekakvog jeftinog filma strave i užasa, nego su to slikovnice koje čitaju mališani Irana. Šoreh (pravo ime poznato redakciji) je grafička dizajnerka iz Isfahana i priznaje da ni sama nije razmišljala o sadržaju slikovnica dok nije dobila ćerku. Onda se zaprepastila šta se sve tamo može naći: „Dobro gledam šta kupujem za moju osmogodišnju curicu. Pazim da ne dobije knjige u kojima se veliča nasilje."

Odrasli Iranci zapravo radije gledaju televiziju i ne čitaju knjige posebno mnogo. Ali to je zemlja u kojoj skoro 80 odsto stanovništva zna čitati i pisati. Po zvaničnim statistikama, svaki Iranac prosečno dnevno čita 70 minuta – zvuči previše dobro da bi bilo istinito, čak i ako se uračuna čitanje verskih knjiga i molitvi. Ali istina je da Iranci čitaju više nego građani mnogih razvijenijih zemalja, iako je beletristika skupa. Veliki je izbor knjiga i slikovnica za decu.

„Dečije knjige se prodaju bolje nego druge", kaže nam Šoreh. „Poznajem mnogo roditelja koji svojoj deci najradije poklanjaju knjigu iako sami tek retko nešto čitaju." A u svakom slučaju, misli ova mlada iranska majka, bilo bi bolje i tim roditeljima da prvo pročitaju šta piše u knjizi pre nego što je poklone svojoj deci.

U Iranu se oštro nadzire sadržaj svake knjige koja će se naći u prodaji. I slikovnice mora da odobri posebno telo pri Ministarstvu kulture tako da i one moraju da odgovaraju oštrim kriterijumima i islamskim zakonima. A to onda znači – za izdajicu je kazna smrt, pa makar to bio psić ili mačka.

Pogubljenja kao predstava

Verski svetonazor u slikovnicama ide i dalje: na primer, u Iranu je ženama naloženo da pokriju kosu kada se nalaze na javnom mestu. Ali kod kuće i među svoja četiri zida mogu nositi šta hoće. Ali šta onda sa mamom junaka u slikovnici? Ona naravno i kod kuće mora biti pokrivena. A ako je ilustrator naslikao mamu ili baku bez marame, onda izdavač sam mora dodati maramu na njihovim glavama. Inače će knjiga biti zabranjena ili povučena iz prodaje.

 „Dječje knjige su postale mnogo religioznije nego pre", objašnjava Šoreh. „U priči sad mnogo češće bude reči o džamiji ili verskim običajima." A tu onda spadaju i javne egzekucije. Naša sagovornica se ne čudi što se takve slikovnice dobro prodaju uprkos užasnim ilustracijama. „Ljudi i sami idu na javna pogubljenja i čak vode decu sa sobom." U Iranu je samo u 2015. pogubljeno oko hiljadu ljudi, mnogi od njih javno i u prisustvu brojnih znatiželjnika. Oni su svih starosnih grupa i društvenih slojeva, uvereni uglavnom da je smrtna kazna ponekad jedini način da se pravda sprovede.

„Čitavo društvo Irana se ciljano čini neosetljivim", objašnjava i Mohamad Mostafaje. On je per šest godina morao da napusti zemlju jer se kao advokat i aktivista posebno bunio protiv  smrtnih kazni na koje su osuđena deca i maloletnici. U Iranu i oni bivaju pogubljeni kada navrše 18. godinu. „Pogled u statistike u Iranu pokazuje kako je dve više nasilja u porodici. To ima mnogo uzroka, a nasilje u javnosti je svakako jedan od njih. Ljudi koji vide nasilje svakog dana ne oklevaju da i sami počine nasilje. A nasilje se u Iranu slavi kao neko posebno dobro."