Dok se ostatak sveta kreće na ivici recesije, poslednja stvar koju zapadni političari žele jeste da Kina – od finansijske krize 2008. najveći pokretač globalnog ekonomskog rasta – kaska u oporavku od posledica pandemije. No, upravo to je ono što se sada događa. Nakon što je u decembru napustila svoju trogodišnju politiku nulte tolerancije kovida, druga najveća privreda sveta još uvek ne radi punom parom.

Kineski uvoz u aprilu se naglo smanjio za 7,9 odsto, dok je izvoz rastao sporijim tempom: 8,5 odsto u poređenju sa 14,8 procenata u martu. Potrošačke cene u aprilu rasle su najsporijom brzinom u više od dve godine, dok se fabrička deflacija, cene koje nude kineski industrijski veletrgovci, produbila.

U međuvremenu su se i novi bankarski zajmovi mnogo više smanjili nego što se očekivalo u aprilu, a zajmodavci su u tom mesecu odobrili 718,8 milijardi juana (94,5 milijardi evra), što je manje od petine sume iz marta.

-pročitajte još: Kina: partner ili sistemski rival?

Da li je zlatno doba Kine iza nas?

„Kineska ekonomija nije pred implozijom, ali se i ne vraća u zlatnu deceniju 2010-ih kada je rasla na dvocifrenom nivou“, kaže za DW Stiv Cang, direktor Kineskog instituta pri londonskoj Školi za orijentalnu i afričku kulturu (SOAS).

Snažan oporavak Kine pomogao bi da se ublaži očekivano usporavanje u drugim delovima sveta, podstaknuto pooštrenim monetarnim politikama centralnih banaka u poslednjih 12 do 18 meseci.

Ogromni podsticaji Kine nakon finansijske krize 2008. i 2009. pomogli su oporavku globalne privrede – delom i zbog nezasitnog apetita te azijske zemlje za uvoznim sirovinama za infrastrukturne projekte. No, upravo su te mere podsticaja ostavile Kinu s gomilom dugova.

U martu je MMF upozorio da je samo dug kineske lokalne samouprave porastao na rekordnih 66 biliona juana, što je polovina BDP zemlje.

Cang ukazuje da će oni zapadni političari, koji se sada mole da Kina oživi njihove privrede, morati da se, „bez naočara koje ulepšavaju stvarnost, suoče sa novom političkom i ekonomskom realnošću.“

Pretnja Tajvanu Kinu gura u izolaciju

Kineska pretnja da će izvršiti invaziju na Tajvan, koji Peking smatra delom Kine, nastavlja da antagonizira Zapad. Prijateljske veze s Moskvom i neutralnost u pogledu ruske invazije na Ukrajinu, dodatna su sporna pitanja koja ugrožavaju globalnu ekonomsku saradnju.

„Što se tiče Tajvana, rastuće napetosti ili rat doveli bi do seizmičkih promena“, ukazuje za DW Pušan Dut, profesor ekonomije na singapurskoj poslovnoj školi INSEAD. „Multinacionalne kompanije bi se povukle iz Kine, njena izvozna tržišta bi se zatvorila, a bile bi uvedene i sankcije.“

Trgovinske napetosti između Pekinga i Vašingtona iz Trampove ere nastavljene su i tokom administracije predsednika Džozefa Bajdena. Uzajamne carine dovele su do američkih sankcija protiv nekoliko kineskih firmi, ali i zvaničnika. Vašington je čak ograničio Kini pristup njenoj tehnologiji poluvodonika i veštačke inteligencije, obrazlažući to pitanjem nacionalne bezbednosti.

„Agresivna spojna politika koju sprovodi kineski predsednik Si Đinping urodila je time da SAD i druge zapadne zemlje počnu da se udaljavaju ili smanjuju rizike u svojim ekonomskim vezama sa Kinom, što znači da slabi ključni faktor koji je ranije podržavao brzi rast u Kini“, smatra Cang.

Na kinesku inicijativu „Pojas i put“ zapadni političari sve više gledaju kao na pretnju njihovim interesima. Taj program, često nazivan i „Novi put svile“, investicija je vredna 771 milijardu evra u puteve, mostove, luke i bolnice u više od 150 zemalja. Rastu zabrinutost i kritike da je taj projekt namamio zemlje u razvoju u dužničke klopke s ogromnim kreditima koje pojedine zemlje sebi to ne mogu da priušte (primer Crne Gore), uz istovremeno slabljenje njihovih veza sa zapadnim zemljama.

-pročitajte još: Nemačka spoljna politika: vrednosti ili interesi?

Prošlog meseca, predsednica Evropske centralne banke Kristin Lagard takođe je upozorila na mogućnost fragmentaciju globalne privrede u rivalske blokove predvođene Kinom i SAD, ocenivši da bi to štetilo globalnom rastu i povećalo inflaciju.

Peking daje prioritet „rastu kvaliteta“

Još jedan razlog za ne baš sjajan oporavak Kine nakon kovid-blokade jeste strateški plan Pekinga da pomeri svoju privredu prema gore kada je u pitanju vrednost robe, dajući prednost kvalitetu umesto kvantitetu. Reforme takve vrste, međutim, iziskuju mnogo vremena.

„Kina je pokušavala da napravi pomak od niskobudžetnog proizvođača do dominantne sile kada su u pitanju tzv. industrije budućnosti (veštačka inteligencija, robotika, poluprovodnici, itd.)“, kaže Dut. Ali, odmak od teške industrije kojom dominiraju firme u državnom vlasništvu, prema inovacijama i domaćoj potrošnji, kako veruje taj ekonomista, neminovno uzrokuje usporavanje rasta.

Si koči privredu

Cang za DW ocenjuje da je jasno kako Si želi da kineska privreda postane dinamičnija, živahnija, snažnija i inovativnija. Ali, kako dodaje, „njegova politika često proizvodi suprotan efekat“. „Dok Si jača svoju vlast i pritom ne priznaje sopstvene greške, za tehnokrate u Kini praktično je nemoguće da sprovedu potrebna prilagođavanja za revitalizaciju privrede“, tvrdi londonski stručnjak Cang.

Uprkos tome, Međunarodni monetarni fond (MMF) predviđa da će Kina i u sledećih pet godina biti najveći pokretač globalnog ekonomskog rasta, doprinoseći sa oko 22,6 odsto ukupnom svetskom rastu – u poređenju sa samo 11,3 procenata koliko otpada na Sjedinjene Američke Države.

I dok će usporavanje potražnje sa Zapada nastaviti negativno da utiče na kineski izvoz, privredne grane orijentisane na domaće tržište imaju razloga za zadovoljstvo, posebno nakon tri godine karantina zbog kovida i tada smanjene potrošnje.

„Kineski potrošači su tokom pandemije akumulirali 2,6 triliona dolara viška ušteđevine“, kaže Dut. „Zato se očekujte da će sektor usluga kratkoročno nadoknaditi zaostatak iz perioda pandemije.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.