Dvoje mladih ljudi, ozbiljnog pogleda uperenog u daljinu... Nemački ekspresionista Erih Hekel (1883-1970) naslikao je tamnim i mračnim bojama ,,Brata i sestru" - 1913. godine, malo pre izbijanja Prvog svetskog rata - kao da je prorok Apokalipse.

Sada je muzej „Kunsthale" u Karlsruheu to ulje na platnu poslao u SAD. Slika će ubuduće biti izložena u Muzeju primenjenih umetnosti Virdžinija u Ričmondu. To je bila želja naslednika jevrejskog istoričara Maksa Fišera, koji je do 1934. bio vlasnik te slike pod nazivom - „Brat i sestra".

Hekelova slika prikazana je mnogo puta na međunarodnim izložbama - na Venecijanskom bijenalu (1952), kao i na „Dokumenti" u Kaselu (1955). Zbirka umetničkih slika Maksa Fišera bila je jedna od najvažnijih nemačkih privatnih kolekcija ekspresionističke umetnosti.

Činjenica da je slika krenula na svoje senzacionalno putovanje u SAD može se zahvaliti preporuci Limbah-komisije. Ekspertska komisija za imovinu koju su opljačkali nacisti, uspostavljena od strane nemačkih saveznih, pokrajinskih i opštinskih krovnih udruženja pošla je od pretpostavke da se radi o "oduzimanju imovine povezanom s nacističkim progonom".

Jer, nacionalsocijalisti su napali Fišera zbog njegovog jevrejskog porekla. Napustio je Nemačku 1935. godine, a godinu dana kasnije emigrirao je u SAD.

Čudno je jedino da se na kraju rata Fišerova slika zatekla upravo u podrumu Eriha Hekel, tako da ju je 1967. slikar lično poklonio muzeju „Kunsthale" u Karlsruheu.

Ali kako je došla do Hekela ako se zna da su nacisti ekspresionističke slike smatrali o „degenerisanom” odnosno „izrođenom umetnošću"? Da li je on svoju sliku otkupio od Fišera?

Da li je iskoristio težinu situacije i nevolju u kojoj se našla porodica ovog jeverjskog kolekcionara? Ili je platio fer- cenu u skladu s cenama na tržištu umetnina, kako pretpostavlja muzej u Karlsrueu?

Ključna pitanja ostaju otvorena. Ipak, Komisija iz Limbaha založila se za restituciju odnosno vraćanje slike naslednicima Maksa Fišera, upravo zato što je pošla od pretpostavke da je Fišeru učinjena nepravda.

Sofisticirani sistem nabavke

Slučaj Hekelove slike, iako pomalo poseban, pokazuje koliko je široka i složena situacija oko opljačkanih umetničkih dela i danas, 88 godina nakon dolaska Hitlera na vlast i 76 godina nakon pada takozvanog Trećeg rajha.

Jasno je da su nacisti upravljali sofisticiranim sistemom nabavke opljačkanih umetnina u periodu između 1933. i 1945. godine. Koristili su veliki broj zakonskih propisa raznih ustanova, pa čak i institucije osnovane samo u tu svrhu.

Svi Jevreji i oni koji su progonjeni kao Jevreji postali su žrtve pljačke kako u Nemačkom rajhu, tako i na područjima koja su okupirali.

Profiteri su neretko bili najviši nacistički krugovi, koji su stvarali vredne, privatne kolekcije, pre svega Adolf Hitler, koji je sebe doživljavao kao ljubitelja umetnosti, mecenu i pokrovitelja. Ideal lepote je bila „nemačke umetnosti". Ekspresionisti, dadaisti, nadrealisti ili pripadnici kubističkog pravca bili su prezreni, a njihova dela proglašena „izrođenim", uključujući i slike Eriha Hekela.

Londonskim sporazumom iz 1945. saveznici u Drugom svetskom ratu - SAD, Velika Britanija, Francuska i Sovjetski Savez - okarakterisali su krađe umetničkih dela „zločinima protiv čovečnosti". Međutim, njihov puni obim i dimenzija otkriven je tek 2000. i to uz pomoć izveštaja američkog istoričara i istraživača holokausta Džonatana Petropolosa koji je naručio američki Kongres:

Prema Petropolosovoj proceni, iz nemačke sfere uticaja je u periodu između 1933. i 1945. godine ukradeno oko 600.000 umetničkih dela, od toga jedna trećina u Nemačkoj i Austriji.

Imovina je ili oduzeta, ili su jevrejski kolekcionari bili prisiljeni da prodaju umetnine ispod vrednosti - poput Maksa Fišera – jer su bili prisiljeni da pobegnu iz zemlje. Mnogi od predmeta i slika su izgubljeni i nisu pronađeni do danas. Do 10.000 umetničkih dela nalazi se u javnim i privatnim kolekcijama širom sveta, kako procenjuje minhenski pravnik Hanes Hartung.

Vašingtonska deklaracija

A koliko se jasnim čine događaji u Trećem rajhu, toliko je danas težak odnos prema opljačkanim umetninama.

Pronaći „pravedna rešenja" za potomke i naslednike onih koji su nekada bili opljačkani, bio je cilj 44 države koje su 1998. učestvovale na Vašingtonskoj konferenciji na kojoj se govorilo o vrednosti oduzete imovine tokom holokausta". Ali, tada doneseni zaključci po međunarodnom pravu nisu obavezujući. Nemačka se obavezala da će u svojim državnim muzejima i postavkama potražiti umetnine, koje su oduzete kao rezultat nacističkog progona i vratiti pronađena umetnička dela pravim vlasnicima.

Međutim, na osnovu toga se nije moglo pravno pojedinačno zahtevati  povraćaj umetnina. Uopšte, stručnjaci su napravili kritičan bilans ovog projekta, što je postalo jasno 2018. na međunarodnoj konferenciji u berlinskoj Kući svetskih kultura.

„Nadati se samoobavezivanju na povraćaj umetnina nije dovoljno", kritikovao je filozof Gunter Gebauer sa Slobodnog univerziteta u Berlinu. U prvih 40 godina postojanja Savezne Republike Nemačke niko nije ni pomišljao da vrati opljačkane umetnine.

„Čekati na moralne porive vlasnika opljačkanih umetnina, je pomalo naivno", izjavio je Gebauer za Dojčlandfunk Kultur i dodao: „Mislim da nam je potreban zakon". Međutim, za razliku od Austrije, u Nemačkoj još uvek ne postoji zakon o restituciji. U međuvremenu, takozvana „Limbah-komisija", nazvana po imenu svoje prve predsednice i vrlo cenjene pravnice Jute Limbah, brine se o sporovima oko restitucije opljačkanih umetničkih dela.

U januaru 2021. vredna violina Guarneri našla se na naslovnicama, jer Fondacija Franc Hofman i Sofi Hageman još uvek nije vratila navodno opljačkanu imovinu naslednicima trgovca muzičkim instrumentima Feliksa Hildeshajmera iz Špejera - suprotno preporuci komisije Limbah.

Kontroverzno vraćanje umetnina

Spektakularni slučaj restitucije u novije vreme se odnosi na Kirhnerovu sliku „Berlinska ulična scena" iz 1913. Berlinski Senat odlučio je u avgustu 2006. da slika bude vraćena, što je izazvalo buru ogorčenja u medijima i javnosti. Ovaj slučaj pokazao je svetu kakvu pravnu nesigurnost mogu nositi moralno obavezujuća, ali pravno neobavezujuća načela.

„Nemački centar za gubitak kulturnih dobara" u Magdeburgu već godinama nudi pomoć u pronalaženju opljačkanih umetnina, na primer s opsežnim bazama podataka, uključujući javno dostupan „Izgubljeni registar umetnina", s opsežnim istraživanjima, kao u senzacionalnom slučaju Gurlit ili umrežavanjem naučnica i naučnika.

Na sajtu ovog Centra nalazi se i „Priručnik za muzeje i javne ustanove" - ​​što nažalost teško pomaže kod jednog ključnog pitanja: Svaka prodaja umetnine, koju je nakon 1933. izvršila žrtva nacističke diktature, pretpostavlja progon kao razlog za prodaju.

To se može opovrgnuti dokazivanjem da je nekretnina postigla razumnu otkupnu cenu. Ali koja je cena bila primerena? Retrospektivno, to je teško moguće ozbiljno proceniti - zbog nedostatka tržišnih podataka iz tog vremena – kako naglašava minhenski istraživač Kristian Furmajster za „Handelsblat". Važno je da li je prodaja izvršena pod pritiskom. I ovde bi njemački zakon o restituciji mogao uneti više jasnoće. Bilo kako bilo, za „Brata i sestru" Eriha Hekela, čekanje je završeno.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu