Pegida je oznaka. Ni manje ni više. To je oznaka za pokret koji je daleko više od Pegide, Hogesa, Alternative za Nemačku ili pripitog Kongresa CSU u Bavarskoj na kome se zaklinje u hrišćanski Zapad. Zapravo je sasvim svejedno kako se sve to naziva. Činjenica je sledeće: u Nemačkoj mnogi ljudi trenutno strahuju od „islama“. Reč je o jednom difuznom, nekonkretnom osećanju nelagodnosti koje se hrani iz čitave mešavine događaja i tema: od 11. septembra i sveprisutnog straha od islamističkog terorizma, debata oko marame na glavi i burki koje nose žene, radikalnosti „Islamske države“, muslimana iz Nemačke koji odlaze u Irak i Siriju, priliva izbeglica iz zemalja u kojima besni „Islamska država“ i stalnog gorućeg pitanja o tome da li muslimanska Turska pripada Evropskoj uniji ili ne.

Musliman je jednak muslimanu

Brojni ljudi su zbog svega toga preopterećeni i to je razumljivo. Nasuprot akademski obrazovanim stručnjacima u politici i medijima koji formiraju javno mnjenje, većina ljudi nema izdiferenciranu sliku o strujanjima koja postoje unutar islama. Za njih je svaki musliman isti.

Pri tom i štampa doprinosi tome da loša osećanja budu pooštrena. Aktuelni primer: talačka kriza u Sidneju. I pre nego što su konkretni detalji bili poznati, medijski izveštaji prestizali su jedni druge pri čemu su zastupali isti kliše: „Džihad“, „Sveti rat“, „islamista“. Takve ključne reči brzo su pronađene. Pri tom se sve to neprestano meša sa najnovijim ispadima Redžepa Tajipa Erdogana koji je Turcima koji žive u Nemačkoj savetovao da se „previše ne ponemče“.

Ciljane provokacije

Uz to tu su i izveštaji o mladićima iz Vupertala koji najozbiljnije paradiraju kroz centar grada kao „šerijatska policija“ i otvoreno se zalažu za nošenje odeće koja je „u skladu sa islamom“. Kakva glupost! Pa ipak, šta osim „islam je zlo“ još može da ostane u glavi prosečnog građanina Nemačke? Budimo iskreni, jednostavno je smešno kada muslimanske devojčice na berlinskom kupalištu Plecenze u burci skaču u vodu ili kada se muškarci koji nose kaftan i bradu mole u kelnskoj podzemnoj železnici.

Problem u Nemačkoj je u tome što o tim brigama brojnih ljudi ne postoji debata u javnosti koja je vredna spomena. Zbog toga ti ljudi više ne osećaju da su ozbiljno shvaćeni. Umesto toga, pljušte unapred stvorene optužbe iz političkih krugova. Aktuelni primer su izjave Hajka Masa. Savezni ministar pravosuđa je proteste u Drezdenu okarakterisao kao „sramotu za Nemačku“. To je fatalni signal koji te ljude izopštava i, na kraju krajeva, pokazuje samo to koliko malo razumevanja za tu tematiku zaista postoji. Inače, poslednja ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da i u okvirima stranke kojoj pripada ministar Mas, postoji raspoloženje za ideje koje propagira Pegida: 46 odsto pristalica socijaldemokrata (SPD) slaže se sa zahtevima pokreta Pegida. Nad tim se moramo zamisliti. SPD nije stranka kod koje se glasovi dobijaju odavanjem počasti hrišćanskom Zapadu i svrstavanje u desni centar bi većina članova te partije shvatila kao uvredu.

Brige i strahovi su prisutni

Uopšte nema sumnje da na demonstracijama u Drezdenu učestvuju i radikali krajnje desnice. Ali pokreti kao Pegida u međuvremenu privlače ljude iz svih političkih opcija i slojeva. Svi oni deo su masovnog fenomena. Nisu oni deo perfektno naštimovane nacističke mase koja se nezaustavljivo kotrlja Nemačkom, već predstavljaju simbolično svetlo u diskusiji o brigama i strahovima jednog dela Nemaca koji nije neznatan. Reč je o brigama o kojima se već hiljadu puta razgovaralo za kafanskim stolom, prilikom roštiljanja i u raznoraznim udruženjima – brigama koje sada sebi očigledno krče put. Sve više građana primećuje: „Pa ja uopšte nisam usamljen u mom razmišljanju!“ To št se njihove brige negiraju i demonstranti grde, neće dovesti do promene mišljenja onih koji ove zime demonstriraju na hladnim ulicama. Sasvim suprotno. To samo pokazuje koliko se politika udaljila od građana i tera ljude u ruke demagoga sa nacističkih/desničarskih margina.