Poljskoj nipošto nije bilo drago kada je najavljena gradnja Severnog toka. Kada je gasovog otvoren 2011. godine, on je zapravo postao direktna veza između Rusije i Nemačke preko Baltičkog mora, a da i ne dotiče teritoriju Poljske. Kroz Poljsku inače protiče ogranak gasovoda Družba koji ruski gas dovodi u centralnu Evropu preko Ukrajine. No još važniji prihod Varšave je EuRoPoL – zapravo nastavak gasovoda Jamal koji vodi ravno kroz Poljsku i onda preko Berlina dalje na zapad Evrope.

Ali paralelno sa gradnjom Severnog toka je sagrađen i OPAL (Ostsee Pipeline Anbindungsleitung). Međunarodni akronim ne potiče slučajno iz nemačkog jezika – OPAL je zapravo krak Severnog toka koji u istočnoj Nemačkoj teče paralelno sa poljskom granicom sve do Češke, odakle gas vodi u celu centralnu Evropu. Tu je Poljska zaobiđena kao tranzitna zemlja.

Takozvana „tržišna utakmica"

Dodatni su problem odredbe Evropske unije o slobodnoj tržišnoj utakmici. Prema njima, nije dopušteno da kompanije koje dobavljaju gas ujedno budu vlasnici gasovoda jer to je siguran način da onda i ucenjuju potrošače diktirajući cenu. Tako je taj ogranak na istoku Nemačke u vlasništvu nemačkih firmi Vinteršal i E.ON i ruskog Gazproma, a ruski gasni monopolista je tek izuzetno uspeo kod nadležnih evropskih i nemačkih službi da isposluje pravo da koristi 50 odsto kapaciteta.

Ali sve te lepe evropske reči o slobodnoj tržišnoj utakmici imaju i jedan problem: ko uopšte može da koristi gasovod koji direktno iz Rusije (iz Viborga na granici s Finskom) preko Baltičkog mora voditi gas do Berlina – osim ruskog Gazproma? Formalno, polovina kapaciteta tog ogranka je bila namenjena „konkurentima", ali naravno da njih jednostavno nije bilo – a Gazprom je želeo da prodaje još više energenta preko toga kraka.

Pljušte tužbe iz Varšave

U maju 2016. je tako došlo do novog sporazuma nemačke Agencije za infrastrukturne mreže, vlasnika gasovoda i Gazproma. Taj dogovor je blagoslovila i Evropska komisija, iako je postavila (opet donekle besmislene) uslove, naime da se dodatni kapaciteti moraju staviti na tender. Inače je Gazpromu dozvoljeno da koristi čak 90 odsto kapaciteta OPAL-a.

To je pak onda Poljskoj bilo previše, tim više što je i Evropska komisija igrala čudnu igru. Naime, zbog navodne „zaštite osetljivih poslovnih informacija" uopšte nije isprva htela da objavi tu svoju odluku, tako da je poljski državni monopolista PGNiG tužbu Evropskom sudu u Luksemburgu pisao na osnovu – novinskih napisa! A ta tužba nije bila jedina: istovremeno je i Vlada Poljske podnela istu tužbu, a PGNiG je podneo tužbu i pred nadležnim sudom u Nemačkoj, Višim pokrajinskim sudom u Diseldorfu.

Zbog takvog pljuska tužbi je i Evropski sud reagovao razmerno brzo: već krajem 2016. je suspendovao dozvolu Evropske komisije do konačne odluke – koja se očekuje tek 2018, a isto je ubrzo odlučio i nemački sud, prateći ono što čine evropske sudije. No sve te pravne razmirice nisu dotakle temeljni problem: taj gasovod koristi samo Gazpromu i zbog razmirica s Ukrajinom, Rusija želi da Severni tok iskoristi do daske, dakle čitavih 100 odsto. Jer krajem prošle godine je tamo transportovana rekordna količina ruskog gasa evropskim potrošačima. Onoliko koliko Evropljani žele da se greju, toliko i Rusiji ljuto trebaju devize koje tim gasom zarađuje.

„Ne zbog nas, nego zbog jadne Ukrajine"

Varšava svoju pobunu ne zasniva samo na ekonomskim, nego i na političkim argumentima: navodno je OPAL oruđe kojim Moskva još više može stegnuti Ukrajinu. Navodi se da je zbog OPAL-a za petinu opao promet gasovodom, iz današnje perspektive ciničnog naziva, Družba koji ruski gas transportuje preko Ukrajine. Tako su pali i prihodi Ukrajine, što povećava i ekonomski i politički pritisak Kremlja na tu zemlju.

Stručnjaci tek mogu češkati glavu kad slušaju tu dramatičnu interpretaciju Varšave kako se baš na taj način ugrožavaju Ukrajinci. Naime, tek deo gasa koji ide preko Ukrajine stiže istim potrošačima koje opslužuje i OPAL. Mnogo veći deo tog gasa ide na jug, preko Slovačke i Mađarske u Austriju i onda i u Italiju. OPAL zapravo završava na granici s Češkom – čak ne vodi i do potrošača u Bavarskoj. Drugim rečima, stanovnici Minhena i dalje uglavnom troše gas koji stiže preko Ukrajine.

Ali OPAL jest direktna konkurencija Jamalu i EuRoPoLu koji vode preko Poljske. Tople ljudske priče o međunarodnoj solidarnosti tu imaju manje smisla, jer i ti gasovodi od kojih Varšava profitira idu preko teritorije Putinovog prijatelja Lukašenka u Belorusiji.

No dok se tako vodi spor preko čije teritorije će prolaziti glavnina energenata iz Rusije, nakon okupacije Krima i obračuna sankcijama, I Briselu je postalo jasno da previše zavisi od ruskog gasa. Što su zemlje istočnije, to su i više zavisne. Litvanija to smatra ozbiljnim „izvorom rizika" i traži način da smanji zavisnost.

Tečni gas kao alternativa?

Zato je i Evropska komisija u međuvremenu objavila smernice kojima želi da postigne veću raznolikost izvora i tu onda i na primer Hrvatska vidi svoju šansu. Jer praktično jedini mogući izvor koji bi barem donekle, ali razmjerno brzo zamijenio ruski gas jeste tečni gas plin koji bi se onda brodovima dovozio od bilo kuda. I jedan Japan troši gas koji tako uvozi s Arabijskog poluostrva. Nekoliko luka u Evropi se nada da će postati važno čvorište, a jedna od njih je Omišalj na Krku.

Tu opet i Poljska vidi svoju šansu: ona planira gasovod koji bi u Poljsku dovodio gas sa Baltičkog mora (Baltic Pipe), ali i pre toga želi da iskoristi novi terminal za tečni gas svoje luke Svinojušća. Ona leži na samoj granici s Nemačkom. Ali Poljacima nije baš drago što komšije nisu previše zainteresovane – sve dok im gas stiže preko Severnog toka.