Brehtov rodni grad Augsburg za ovu godišnjicu organizuje festival pod nazivom „Breht širom sveta“. Taj nemački autor odavno je izvozni hit. Njegova „Opera za tri groša“ je jedan od najizvođenijih mjuzikla na svetu. Njime je osvojio Sjedinjene Američke Države i Veliku Britaniju, ali i Japan, Togo ili Poljsku, gde se taj mjuzikl redovno izvodi.

U Lomeu, glavnom gradu afričke države Togo, režiser Ramses Alfa inscenira jedan od najpoznatijih Brehtovih komada: „Majka hrabrost i njena deca“. Radi se o majci koja pokušava da zaštiti decu od rata.

To je režisera podsetilo na nadničarke na plantažama kikirikija u Togou, koje su sa bebama na leđima radile po velikoj vrućini za bednu nadnicu. Ili na ulične prodavačice u glavnom gradu koje prodaju limunadu, voće ili tkanine i sa teškim prtljagom idu od kuće do kuće, kako bi svojim porodicama obezbedile makar minimalnu zaradu.

„Sadržinsko težište na socijalnim temama pravi od Brehta pisca za Afriku“, kaže Alfa.

Breht u Japanu

Prema podacima naučnice sa Njujorškog gradskog univerziteta Monike Ajugai, Breht je po broju izvođenja komada početkom ovog veka jedan od najprisutnijih stranih autora u Japanu, odmah iza Šekspira. Jagi Hiroši, teatrolog iz Osake je pre nekoliko godina Brehta označio kao nemačkog autora čije se ime najčešće čuje u Japanu.

Breht se u svojim emigrantskim godinama bavio i japanskom književnošću. Kada je bio gost svoje finske koleginice Hele Vuolijoki, otkrio je japansku dramu „Tužna priča jedne žene, priča o Čink Okiči“. U njoj jedna gejša u 19. veku zavodi američkog konzula kako bi spasla svoj grad od američkog bombardovanja. Njeni sugrađani je označavaju kao drolju i izdajnicu. Breht je počeo da prevodi komad, fasciniran pričom o seksualnoj radnici koja doživljava poniženja uprkos tome što je zapravo herojska figura. Preveo je tek nekoliko scena.

Radnici, prostitutke, izbeglice – Ramses Alfa smatra da je Breht i 70 godina nakon smrti omiljen, jer govori o ljudima koji imaju malo, koje ugnjetavaju, koji su na dnu. „Brehtovi junaci su često ljudi skromnog porekla“, kaže Alfa, koji je inače aktivan i kao glumac.

Breht je 15 godina proveo kao emigrant pre nego što se vratio u Nemačku posle Drugog svetskog rata – i to u Istočnu Nemačku. U svojim komadima često je kritikovao nepravdu u kapitalizmu.

Breht na istoku – strani prijatelj

„Zvuči paradoksalno, ali Breht, koji je kao čovek i umetnik sa izrazito levičarskim shavatanjima zapravo morao da bude blizak ideologiji i estetici Sovjetskog Saveza, uopšte to nije bio“, kaže ruska teatrološkinja Marina Davidova. Ona spada u najpoznatije ruske teatrologe, ali je zbog Putinovog napada na Ukrajinu napustila zemlju. Trenutno je nominovana za direktoricu Salcburškog festivala.

Davidova objašnjava da je „drug Breht“ u sovjetskoj Rusiji bio dozvoljen sa oprezom, u homeopatskim dozama. Vlast je osećala subverzivnu snagu njegove umetnosti. To se promenilo tek u vremenu posle Staljinove smrti, u godinama destaljinizacije. Davidova smatra da je zato Breht imao izuzetan uticaj na slobodnu pozorišnu scenu u Sovjetskom Savezu, kao i u drugim državama Istočnog bloka.

„Nije slučajno da su dva najrevolucionarnija pozorišta u posleratnoj ruskoj istoriji – pozorište Taganka pod režiserom Jurijem Ljubimovim šezdesetih i sedamdesetih godina, i Gogoljev centar pod Kirilom Serebrenikovim do zatvaranja jula 2022, postavljali upravo Brehtove komade.“

Pod Putinom, Brehtovo pozorište nema šanse

Pored očigledne suprotnosti Brehtovog pozorišta i svih totalitarnih ideologija, Davidova vidi i estetsku suprotnost. Klasični ruski, pa i evropski teatar, ima korene u realizmu Konstantina Stanislavskog koji je na izvestan način Brehtov kontrapunkt.

„Kod Stanislavskog se radnja odvija kao da je u jednom prostoru sa četiri zida, glumci se prave da publika ne postoji“, kaže Davidova. „Kod Brehta nema tog ’četvrtog zida’, njegove figure se direktno obraćaju publici“.

Upravo zato Davidova ne vidi budućnost za Brehtov tip pozorišta u Putinovoj Rusiji: „Ako je preživljavanje ruskog pozorišta pri trenutnoj cenzuri uopšte moguće, onda samo u nekoj vrsti kule od slonovače, prema motu: ’Napolju se dešava nešto strašno, ali ja se brinem o svojim metafizičkim problemima’. Upravo je to laž koju brehtovsko pozorište ne trpi.“

I pozorišna režiserka Anastasija Patlaj koja je pobegla iz Rusije, potvrđuje to mišljenje: „Breht je od svakog gledaoca tražio angažman, odgovornost za to šta se dešava i izvan pozorišta.“

I moskovsko pozorište u kojem je donedavno inscenirala komade, radilo je na temi društvene odgovornosti. Poslednji komad koji je inscenirala zvao se „Memorija“ i bio je posvećen zabranjivanju organizacije za zaštitu ljudskih prava „Memorijal“, kao i pokušajima Bertolta Brehta da izbavi Karolu Neer, nemačku glumicu koja je pobegla od nacista u Sovjetski Savez i tamo završila u Staljinovim logorima.

Anastasija Patlaj je prvi gost rezidencijalnog programa Brehtove rodne kuće u Augzburgu i kaže: „Tako nam je Breht obezbedio dom.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.