„Ova bosanska korida humanija je od španske jer u njoj bik preživi", kaže spiker na samom početku austrijskog dokumentarnog filma „Korida", u jednom TV-prilogu pronađenom u arhivu Austrijske radio-televizije. I zaista u borbama bikova u Bosni i Hercegovini nema prolivanja krvi, a njihova ogromna popularnost do danas je mnogima u toj zemlji neobjašnjiva. Bosanska korida mladog je reditelja Sinišu Vidovića pratila od samog detinjstva. Svako leto provodio je kod bake i dede na selu u blizini Banjaluke, odakle je s njima kao dečak odlazio na lokalne borbe bikova.

Tražeći 2009. godine temu za svoj novi film, Vidović se ponovo susreo s fenomenom koride, a prve kadrove snimio je već iste godine. „Vizuelna slika borbe dva bika mi se svidela kao filmska scena", kaže nam na početku razgovora ovaj mladi reditelj koji je rođen i odrastao u Rijeci, a 1992. godine se seli u Austriju. Umetničku akademiju u Lincu završio je 2004, a prvi kratki film pod nazivom „Tata morgana" realizovao je s poznatim bosanskim glumcem Zijahom Sokolovićem.

Međutim, nije sama slika borbe bikova inspirisala Vidovića da krene u realizaciju ovoga filma: „Od ljudi u BiH počeo sam slušati kako su ih koride spojile preko etničkih i entitetskih linija", kaže nam i dodaje da je upravo tema pomirenja bila pozitivni okidač za producente  da krenu u realizaciju ovoga filma.

Vidovićeva „Korida“, za koju scenario pored reditelja potpisuje još jedan mladi austrijski filmski producent bosanskoga porekla Senad Halilbašić, dokumentarni je film o današnjoj Bosni i Hercegovini ispričan kroz borbe bikova i njihove protagoniste: obične ljude sa bosanskoga sela koji su smogli snage pružiti jedni drugima ruke nakon krvavoga rata i zajedno se veseliti običaju koji povezuje sva tri naroda u toj zemlji. Ovaj film ne ulepšava i ne nagrđuje posleratnu bosansku stvarnost, on je prikazuje upravo onakvu kakva jeste već četvrt veka: na tankoj ivici između nade i propasti, između poverenja i mržnje.

Krhka nada

Govoreći o sopstvenim iskustvima na snimanju filma Vidović kaže da mu je upravo najteži momenat bilo shvatanje istine o današnjoj Bosni i Hercegovini: „U BiH je moguće da ljudi pruže jedni drugima ruku, ali je u filmu takođe jasno vidljivo da treba toliko malo da se odnosi među ljudima pokvare i da se aktivira stara mržnja. Tu istinu o BiH mi je bilo najteže spoznati." Glavni protagonisti filma tako su raspolućeni između želje za normalnim životom i turobne stvarnosti koja tu želju iz dana u dan čini sve neizvesnijom.

„Ovde se vodio rat, a mi se evo ponovo slažemo", kaže u jednom trenutku Stipe, jedan od glavnih protagonista filma, 67-godišnji bivši gastarbajter iz Austrije i ljubitelj koride čiji sin Marko i unuci još uvek žive u Austriji. No, Stipina nada u zajedništvo ljubitelja koride pokazaće se krhkom u momentu kada ova tradicija koja je – kako kaže druga protagonistkinja filma Renata – „starija i od američkog Ustava“ dobije političku dimenziju. 

Ova spoznaja je i za Vidovića bila ključna: „Ljudi u Bosni i Hercegovini slažu se u međusobnom kontaktu jako dobro. No, što više dozvole da se u njihove živote umešaju političari ili verski službenici, to se međusobno poverenje smanjuje, a javlja se podozrenje", kaže nam. Ova nit jasno se provlači kroz celi film i čini celi uradak uspelom metaforom posleratne Bosne i Hercegovine – zemlje u kojoj su sadašnjost i budućnost u stalnoj zamci prošlosti, zemlji u kojoj sećanje toliko bolno da ne dozvoljava pomirenje.

Zajedništvo i druženje na koridama, kojih u Bosni i Hercegovini u letnim mesecima ima gotovo svakoga vikenda, Vidović objašnjava jednostavno: „Ovde nema političkih govora, organizatori ovih manifestacija nikada nisu pozvali niti žele pozvati političare da tamo govore jer znaju da bi političari iz jednog naroda oterali posetioce iz druga dva naroda."

„Korida“ nam pokazuje da su obični ljudi u Bosni i Hercegovini u mirnom suživotu otišli mnogo dalje, nego što to njihovi političari žele da priznaju. Stoga je možda najupečatljivija rečenica filma ona poslednja koju izgovara glavna protagonistkinja: „Za mnoge, mi smo krkani i seljaci, ali smo ovde svi zajedno." Spoznajemo apsurd zemlje u kojoj siromašno, slabo obrazovano i ruralno stanovništvo jednom manifestacijom na koju s prezirom gledaju obrazovaniji ljudi iz gradova u stvari deli lekciju iz suživota i zajedništva koje je davno prešlo etničke linije.

Ljubav prema BiH

Kaže da mu je rad s protagonistima predstavljao zadovoljstvo, ali i oduzeo dosta energije: „Snimajući ovaj dokumentarac puno sam naučio o ljudima u BiH. Bilo je ponekad potrebno mnogo truda da im objasnim zašto se neka scena mora snimiti više puta, mnogi od njih nisu ni znali kako izgleda dokumentarni film", objašnjava Vidović rad na terenu i ističe da mu je uprkos srdačnosti ljudi, ipak, bilo teško zadobiti njihovo poverenje i nagovoriti ih da iznose detalje iz svojih života.

Vidovićev trud i entuzijazam vidljivi su u svakome kadru ovoga 87-minutnog filmskog ostvarenja. To priznaje i sam reditelj: „U filmu se mogla osetiti moja ljubav prema Bosni i Hercegovini i prema različitosti koju ta zemlja nosi u sebi", kaže nam i dodaje da je i sa porodicom redovno posećuje Banjaluku odakle mu potiče supruga.

Već i pre dovršetka „Korida" je dobila prestižne nagrade, prošle godine na Sarajevo Film Festivalu dodeljene su mu čak tri nagrade: Cinelink/Work-In-Progress Award, Digital Cube Award te HBO Adria Award. Dovršeni film ove je godine dobio dve nagrade u Austriji: Local Artist Award na Crossing Europe Filmfestivalu u Linzu te Nagradu za dokumentarni film Filmskog festivala Der neue Heimatfilm u Frajštatu. „Korida" je do sada prikazivana na nekoliko festivala u Austriji, Bosni i Hercegovini, Nemačkoj i Mađarskoj.