Zašto su zapadnjaci tako zaslepljeni?
Svako u Saksoniji ko vidi, sluša ili čita izveštaje (zapadno)nemačkih medija o svojoj domovini, verovatno se oseća kao i mi u Mađarskoj, kada o našoj zemlji pišu nemački mediji: čovek više sazna o mentalnom stanju autora nego o zemlji o kojoj taj piše.
„Istočni Nemci“ – to je postao izraz u kojem se ogleda sličan prezir kao u izrazu „istočni Evropljani“. Oni na Istoku, može da se čita između redova, oni su drugačiji. A drugačiji, to je loše, jer se mora biti kao Zapadnjaci.
Oni na Istoku su mentalno i moralno retardirani, glupi ili zli, ili oboje. Slepo poslušni vlastima, udaljeni od demokratije, rasisti, ksenofobični. „Istočni Nemci“ i „Istočni Evropljani“ moraju još mnogo toga da nauče dok ne budu prosvetljeni kao već pomenuti autori članaka.
I verovatno je razlog zbog kojeg su toliko ispunjeni „mržnjom“ (dakle zli) to da su zanemarili svoje „suočavanje sa prošlošću“ i da su nekako negde mentalno zaostali, u komunističkoj ili čak fašističkoj diktaturi.
Najlepše što se o njima kaže ili piše jeste da imaju „strahove“ koje treba „ozbiljno shvatiti“. Ali na kraju krajeva, oni se plaše samo zato što su suviše glupi da shvate da problem u stvari ne postoji, osim možda njihovih sopstvenih rasističkih refleksa. Tu bi moralo da pomogne malo prevaspitanja kroz „dijalog“.
To nije novi narativ, to masovno javno ruženje onih sa Istoka Nemačke i Evrope. Novo je da se slična debata vodi ovde kod nas u Mađarskoj: Zašto su zapadnjaci toliko ideološki zaslepljeni da više ne vide šumu od drveća? Da li su žrtve velikog ispiranja mozga, ili zašto pišu tako glajhšaltovano o stvarima koje imaju tako malo dodira sa stvarnošću?
Ukratko – to da smo mi na Istoku drugačiji od onih na Zapadu, to se sada i kod nas tematizuje. Ali, ko greši? Mi na istoku Evropske unije ili oni na Zapadu? Koliko smo različiti i zašto?
Da, ljudi iz bivšeg Istočnog bloka su odrasli drugačije od onih na Zapadu. Uvek su znali da njihovi mediji i političari lažu, jer su živeli u diktaturi. Stoga su instinktivno skeptični prema medija i kritični prema vladi. To je suprotno od slepe poslušnosti vlastima – jer se uvek podrazumeva da vlada zamagljuje istinu i da predstavlja opasnost. Čovek je frustriran, i trpi, jer neće da se uvali u nevolju.
To ide dobro sve dok se u zemlji vlada tehnički prihvatljivo. Ali kad se vlada nekompetentno – kada se desi nešto kao politika dobrodošlice Angele Merkel 2015. godine, ili kada kolabira privreda kao u kasnoj fazi komunizma – tada nezadovoljstvo može postati toliko da dovodi do eksplozije.
S obzirom da se na Istoku uvek pretpostavlja da politika i mediji ne informišu korektno, ljudi se informišu drugačije. Susedi, prijatelji, prijatelji prijatelja – mnogo više nego na Zapadu, na Istoku se govori o onome što se dešava sa ljudima koje poznajete i onda na osnovu toga donose zaključci o stvarnosti. Mi svet shvatamo preko onoga što se dešava u našem okruženju i ne prihvatamo interpretativni narativ „onih gore“.
Kada migranti maltretiraju nečiju decu u školskom dvorištu, kada seksualno uznemiravaju žene – kod nas na „Istoku“ se vest o tome brzo proširi i kada se ne povede istraga, čak i ako se ne pojavi u medijima. I mi obično imamo i vrlo jasno mišljenje o tome što se desilo, naime da nismo problem mi već ti migranti – i oni političari koji su ih pustili u zemlju. To je ispravno, iako je većina migranata sasvim prijatan, normalan narod.
Međutim, Zapadnjaci svet vide u svetlu ideala koje su im preneli autoriteti – nastavnici, političari, mediji. Tu se ne radi o stvarnosti, nego o „vrednostima“, zakasnelim posledicama pokreta ’68 koji su trajno oblikovali svet ideja na Zapadu: Svi ljudi su isti. Rezervisanost prema ljudima iz drugih zemalja je rasizam. Religija je problem. Ponos i ljubav prema svojoj zemlji je nacionalizam.
Mi na istoku to vidimo drugačije. Ljudi nisu isti i narodi sveta nisu „braća“. Politika nikada nije „solidarna“ nego se bori za moć i interese. Ove fraze znamo iz parola komunističke diktature. Mi znamo da su šuplje. Ljude na istoku interesuje stvarnost, dok oni na Zapadu stvarnost hoće da prilagode svojim „vrednostima“ i zbog toga je često uopšte ne prepoznaju kao takvu.
I zato mi u Mađaraskoj istočne Nemce i događaje u Kemnicu vidimo ovako: Istočni Nemaci su ostali normalni, oni su kao i mi, i na ubistvo građanina su reagovali kao što bi smo i mi to reagovali – besom i nerazumevanjem prema politici koja je sve to donela građanima.
*Boris Kalnoki, rođen 1961, dopisnik je iz Mađarske lista Velt i drugih nemačkih medija. Autor je knjige „Zemlja predaka“ (2011). Tekst je deo naše vikend-serije Moja Evropa.