Danas u Njujorku, sledeće sedmice u Bankoku, noćenje u luksuznim hotelima, na ruci roleks iz frišopa, a tu je i društvo zgodnih stjuardesa. Tako mnogi zamišljaju život pilota putničkih aviona, a zato još uvek i mnogi mladi žele jednog dana da sami sednu za upravljačku palicu.

Možda je tako nekad bilo, ali danas to izgleda sasvim drugačije. Baš ti mladi piloti koji su sanjali da se vinu pod oblake su brzo morali da shvate da ili moraju da imaju veoma imućne roditelje ili da se zaduže preko glave kako bi uopšte videli kokpit iznutra.

Jer obuka pilota putničkog aviona je basnoslovno skupa obzirom da  ne ide bez prakse. Ranije su aviokompanije strogo birale kandidate, ali onda i plaćale obuku – danas učenik po pravilu mora sam da plaća čitavu školarinu ili barem njen deo. To onda znači i da mu nije zajamčeno radno mesto u toj kompaniji.

Čak i plaćaju da bi radili

Kod pilota je posebnost da oni ne mogu sebi da priušte da su nezaposleni jer moraju imati određen broj satova leta godišnje, inače bi mogli da izgube dozvolu. Povrh toga, tek retke novajlije su u školi stekle dozvolu da lete i većim avionima.

Ukratko, s dugom koji lako doseže i po 150 hiljada evra se ti mladi piloti doslovce po svaku cenu moraju ugurati u pilotsku kabinu da bi stekli iskustvo koje im je potrebno za dozvolu upravljanja standardnim putničkim avionom kao što su Boing 737 ili Erbas A320.

Tako se dolazi do paradoksa – sve češće se događa da piloti plaćaju aviokompaniji samo da bi bili u kabini! Takvo načelo Pay to Fly se i u Rajaneru sve češće primenjuje, tvrde oni koji su tamo zaposleni. Mnogi koji još nemaju četiri trake na rukavu – tradicionalna oznaka kapetana – zapravo žive na egzistencijalnom minimumu.

Položaj pilota je posebno težak u irskom Rajaneru koji se uspeo do najvećeg vazdušnog prevoznika Evrope sa 128 miliona putnika prošle godine. Kompanija je i među iskusnim pilotima na glasu kao jedan od najgorih poslodavaca. Jednodnevni štrajk koji je okončan u subotu ujutru u pet evropskih zemalja  posledica je dugogodišnjeg nezadovoljstva. Poznato je da iskusni piloti masovno napuštaju Rajaner čim sakupe dovoljno sati leta da bi eventualno prešli na još veće, interkontinentalne avione. Jer takvi piloti, za razliku od novajlija, jesu traženi – i odlično plaćeni.

Dežms Etkinson je od 2006. do 2014. sedeo u kokpitu Rajanerovog Boinga i njega uopšte ne čudi što je mnogo njegovih kolega otišlo iz te kompanije. Jer otišao je i sam: sad upravlja avionom jedne kineske kompanije, uz mnogo bolju platu. Prema informacijama nemačkog sindikata pilota Kokpit, početna plata u Rajaneru je od 25 do 30 hiljada evra – godišnje i to bruto! Ako se oduzme porez i socijalna davanja, to onda ispada oko hiljadu i po evra mesečno.

Što je više sakupljenih sati leta i položenih dozvola za putničke avione, to raste i plata. Ali u Rajaneru niti iskusni kapetan neće dobiti više od 130 hiljada evra godišnje bruto – ima kompanija koji će takvog dobrog pilota plaćati i 300 hiljada, povrh toga u mnogo zdravijem radnom okruženju gde se ne štedi i na slamkama i vodi za putnike.

Rajaner je posebno na udaru sindikata jer ne samo da istrajava na irskom, za razposlenog veoma nepovoljnom radnom pravu, nego je svoje radnike raspodelio na više od 80 podružnica, od Litvanije pa do Maroka. U svakoj od tih podružnica su i plate drugačije, a mnogi piloti uopšte nisu direktno zaposleni u firmi. Oni su tek „slobodni preduzetnici“ koji kao firme s jednim zaposlenim „sarađuju“ sa avioprevoznikom. Drugim riječima, ne samo da onda oni plaćaju sva davanja, nego nema osnove niti za sindikalno organiziranje.

Ako i čekate na let, posadi je – još gore

Kod ovog irskog prevoznika, kada avion iz bilo kojeg razloga ne može da leti, slaba uteha putnicima može biti da je njima još uvek bolje nego posadi aviona. Putnici u EU su zaštićeni strogim propisima: u slučaju kašnjenja leta, moraju dobiti obrok, noćenje ili čak novčanu odštetu. Posada aviona Rajanera – ne dobija ništa. Nisu ni plaćeni za vreme koje čekaju, već samo za vreme u avionu.

Ni to nije kraj zlostavljanju zaposlenih, prenosi Džems Etkinson: „Od mene su redovno u slobodnim danima tražili da o svom trošku odletim u druge podružnice Rajanera gde u tom trenutku nije bilo dovoljno osoblja. Tako sam ponekad leteo i po pet dana najgore radne smene da bih se nakon toga vratio u 'svoju' podružnicu i dalje radio. To ubija svakoga.“

Putnici i javnost jedva mogu i zamisliti ping-pong koji Rajaner izvodi sa osobljem. I to nije sve: jedva da neko zna da oni svoju hranu i piće koju dobiju u pilotsku kabinu – moraju da plate sami! „Niko ko je zaposlen u Rajaneru neće dobiti niti bocu vode besplatno“, kaže Etkinson. U kineskoj kompaniji u kojoj sad radi to izgleda sasvim drugačije.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android