Istraživanje psihologije teorija zavere, odnosno pitanja zašto ljude privlači verovanje u njih i kakve posledice ono ima, složena je oblast nauke i teško je donositi čvrste zaključke. To je delom posledica jednog od osnovnih problema psihologije, bilo da je reč o terapiji ili istraživanju: oslanjanja na ljudsku samosvest.

Ako kao primer uzmemo terorističke napade 11. septembra, neki ljudi i danas tvrde da je reč o „unutrašnjem poslu“, organizovanom od strane tajnog i moćnog kruga ljudi u američkoj vladi, s ciljem da se građani kontrolišu putem straha. I to bi teoretski moglo da bude tačno.

Ali isto tako može da bude tačno da ste vi, kao neko ko veruje u takvu teoriju, tokom života stekli utisak da su moćni ljudi, roditelji ili nastavnici, kontrolisali i ograničavali vašu slobodu. Moguće je čak i da imate pogrešno sećanje na ono što se zaista dogodilo tog dana 2001. godine.

Ako bi vas neko pitao: „Šta se zapravo dogodilo?“, da li biste mogli da odgovorite sa potpunom sigurnošću? Ja ne bih.

Subjektivne procene: problem u istraživanju teorija zavere

Bilo da smo pacijenti ili učesnici naučnih studija, od nas se često traži da izvršimo samoprocenu, odnosno da zavirimo u sebe i objasnimo kako se osećamo i zašto.

Međutim, podaci zasnovani na samoproceni „nisu savršeni“, kaže za DW Nil Dagnal, profesor psihologije na Univerzitetu Mančester Metropoliten.

Samoprocena je uobičajen način proučavanja teorija zavere, objašnjava Dagnal, ali dodaje da takve podatke nije lako tumačiti, jer je svaka procena koju čovek daje o sebi relativna, subjektivna i podložna spoljnim uticajima i pristrasnostima.

U studiji o verovanju u teorije zavere, koju je Dagnal objavio u maju 2026. godine, samoprocena je posebno navedena kao ograničenje istraživanja. „Zbog automatske i teško dostupne prirode kognitivnih procesa, podaci samoprocene podložni su kognitivnim pristrasnostima“, napisali su autori studije.

Neke stvari su, kaže Dagnal, „metakognitivne“, odnosno nalaze se iznad ili izvan našeg razumevanja.

„Mogu da vam kažem da imam odlično pamćenje, ali nemam pravi uvid u svoje stvarne sposobnosti. Postoje određeni aspekti pamćenja o kojima nikada neću moći ništa pouzdano da znam“, kaže on.

To dodatno otežava procenu da li je verovanje u teorije zavere dobro ili loše za ljude i njihov osećaj blagostanja. Posebno zato što ljudi koji traže teorije zavere i veruju u njih često već polaze od iskrivljene slike stvarnosti.

Ipak, postoje načini da se podaci samoprocene provere i uporede sa drugim pokazateljima. Psiholozi, na primer, koriste posmatranje ponašanja i fiziološke reakcije, poput promene srčanog ritma ili galvanske reakcije kože, odnosno električne provodljivosti kože koja se menja pod uticajem stresa.

Takođe je moguće ista pitanja postavljati u različitim vremenskim intervalima i proveravati koliko su odgovori dosledni.

Postoji, međutim, još jedan problem. Teorije zavere i ljudi koji u njih veruju mnogo su češći nego što bismo želeli da priznamo.

„Nije tačno da su ljudi koji veruju u teorije zavere retki ili bitno drugačiji od ostatka populacije“, kaže Dagnal.

Za neke ljude teorije zavere postaju problem

Većina ljudi će se u nekom trenutku života susresti s nečim neobičnim ili uznemirujućim i zapitati da li zvanično objašnjenje zaista odgovara stvarnosti. Takvo preispitivanje može da bude zdrav znak kritičkog razmišljanja.

Postoje slučajevi u kojima su sumnje dovele do otkrivanja stvarnih zloupotreba vlasti. Kao primer mogu da posluže afere poput Partigejt tokom pandemije koronavirusa u Velikoj Britaniji ili čuveni Votergejt u vreme predsednika Ričarda Niksona u SAD.

Postoje, međutim, i teorije zavere poput tvrdnje da ljudi nikada nisu sleteli na Mesec, koje neko može ozbiljno da shvati ili da ih posmatra kao zabavnu kuriozitet.

Prema Dagnalu, presudno je „u kojoj meri smo opsednuti teorijama zavere i koliko one utiču na naš svakodnevni život“. On navodi da njegovo lično nepoverenje prema zvaničnoj priči o sletanju na Mesec ne utiče bitno na njegov život.

Kod drugih ljudi situacija može biti drugačija. Teorije zavere mogu da postanu ozbiljan izvor nezadovoljstva i psiholoških problema.

„Brojna istraživanja pokazuju da izloženost teorijama zavere ili verovanje u njih može da dovede do više negativnih emocija, pojačane anksioznosti ili čak paranoidnih misli“, kaže Zuzana Molenda iz Poljske akademije nauka, glavna autorka studije iz 2023. godine o emocionalnoj disregulaciji i teorijama zavere.

Neki ljudi su, kako navodi, već skloni težem suočavanju sa psihološkim pritiscima i životnim problemima.

Kada zatim odgovore traže u teorijama zavere, njihovo postojeće negativno psihološko stanje može da se dodatno pogorša.

„Ako išta pokazuju dosadašnji dokazi, onda je to da teorije zavere ne pomažu ljudima da se lakše nose sa teškim emocijama, već mogu da doprinesu još većoj patnji“, navodi Molenda.

Nema dugoročne koristi od teorija zavere

Molenda ipak smatra da teorije zavere mogu kratkoročno da pruže određenu psihološku korist.

„One mogu ljudima da daju osećaj objašnjenja i razumevanja kada se događaji čine nejasnim i teško shvatljivim.“

Za neke predstavljaju i oblik zabave. Drugima pružaju osećaj pripadnosti grupi ljudi koji dele ista uverenja i postaju važan deo njihovog društvenog identiteta.

Ali, upozorava ona, te koristi ne znače i dugoročno bolje psihološko stanje.

Ljudi po prirodi traže smisao i svrhu u životu. Kada pronađu zadovoljavajuće odgovore, dobijaju osećaj usmerenosti i to pozitivno utiče na njihovu dobrobit. Međutim, ako potraga vodi samo ka još većoj neizvesnosti, anksioznosti i sumnji, posledice mogu biti negativne.

„Ljudi koji veruju u zavere postavljaju pitanja, ali ne dobijaju odgovore“, upozorava na kraju Dagnal.