Telefon kao da se lepi za ruku i nikako da ostane miran u džepu ili na stolu. Svakog časa ga potežemo da vidimo nešto tobože važno: neko nam piše, neko nas lajkuje, stižu vesti. Dok se okreneš, provedeš sate buljeći u ekran. Vesti su mahom loše, sve nas nervira, ljuti ili čini tužnim.

Na engleskom se fenomen zove Doomscroling, u slobodnom prevodu prelistavanje u propast. Izraz opisuje beskrajno konzumiranje loših vesti, iako znamo da naše listanje poruka i vesti ne vodi hepi endu. Doomscroling je postao izraz u modi najviše tokom pandemije, koja nas je zaskakala sa svih kanala.

Sve to nauka zna odavno. Recimo, da smo skloni negativnosti (Negativity Bias), da nas kritika više utuče nego što nas pohvala osokoli. „Naš mozak obrađuje negativne reči brže, bolje i intenzivnije i zbog toga ta osećanja duže pamtimo“, kaže naučnica Maren Urner, koja ispituje tajne ljudskog mozga.

Kaže, to evoluciono ima smisla. „U vreme sabljozubih tigrova i mamuta je jedna propuštena negativna vest lako mogla da bude poslednje u nečijem životu“, dodaje Urner.

Aplikacija nije tigar

Naš pra-mozak i danas pokušava da sistemski pribavlja informacije i zaštiti se od neizvesnosti. Hoćemo da budemo spremni na sve pretnje. Paradoksalno, u što smo više loših vesti upućeni, to se osećamo bolje pripremljenim.

U tome je začkoljica: što je radilo u doba mamuta, ne radi u doba aplikacija. Jer, one su smišljene baš tako da ih nikad ne napuštamo. Svaka se može beskonačno prelistavati (skrolovati). Društvene mreže nam nude nagrade, lajkove i ritvitove. To oslobađa dopamin, uvek hoćemo još.

Ali, pošto je tu isuviše loših vesti, opada nivo serotonina poznato kao hormon sreće. Posledice mogu biti iscrpljenost, unutrašnja napetost, razdražljivost, potištenost, loš san.

U igru potom ulazi hormon stresa kortizol – umerena količina nas čini budnim, jačim, bržim u stresnim situacijama. Ali stalno povišeni nivo kortizola je štetan.

Tako, dok prelistavamo telefon do (svoje) propasti, često idemo ka anksioznosti, depresiji i stresu. Studije su čak dokazale vezu količine loših vesti koje upijamo i jačine simptoma sličnih posttraumatskom stresnom poremećaju.

Hafington post je zadužio psihologe da načine mali eksperiment. Zaključili su da ispitanici koji ujutru tri minuta čitaju loše vesti posle šest do osam sati imaju 27 odsto višu verovatnoću da svoj dan opišu kao „loš“. Grupa koja čita vesti koje nude rešenja u 88 odsto slučajeva je govorila da im je dan bio dobar.

Koloplet negativnih vesti čini i naša životna očekivanja negativnim. „Jer živimo sa slikom sveta koja je lošija nego što svet zapravo jeste“, kaže Maren Urner. Onda ni depresije, ali ni kardiovaskularne tegobe i dijabetes nisu daleko.

Birajte čemu poklanjate pažnju

Urner istražuje i ulogu medija u ovome. A mediji odavno znaju da su najgore vesti najbolje vesti, donose čitanost, gledanost, klikove, naposletku novac. Stara je mudrolija if it bleeds, it leads – što krvavije, to veća vest.

„Novinari bi u prvom redu uvek trebalo da se pitaju šta dalje?“, kaže Urner. Važno je opisati problem, ali i ponuditi rešenja. U teoriji medija se to zove konstruktivno novinarstvo.

A šta možemo da uradimo kao korisnici aplikacija i publika za sve te negativne vesti? Maren Urner kaže da bi, za početak, valjalo ustati iz kreveta, a da se ne zgrabi odmah telefon, uključi radio ili televizor, „jer tako sa pet, šest kanala direktno zaspemo sebe informacijama“.

Nema čarobnog rešenja, i svako mora da nađe svoju rutinu kako da bude informisan, ali ne 24 sata dnevno, i ne udavljen lošim vestima.

Neki saveti bi mogli biti da se vreme poklanja proverenim medijima, i pre svega analizama vesti koje zalaze u pozadinu dešavanja, umesto uvek brzog, novog i bombastičnog. Pametno je isključiti obaveštenja na telefonu, posebno kod aplikacija za vesti.

I još ako može da se odredi tačno vreme za informisanje, recimo pola sata poslepodne ili slično, umesto stalnog posezanja za lošim vestima.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.