Telefonski poziv. Jedan telefonski poziv otvara film hrvatskog reditelja Zrinka Ogreste i unosi uljeza u život njegove glavne junakinje, patronažne sestre Vesne. S druge strane žice, „s one strane“ je jedan fantom. Fantom iz njene prošlosti, suprug Žarko koji ju je pre 20 godina napustio da bi se u ratu borio na drugoj strani. Vesna je zbog toga morala da pobegne iz Siska u kojem je živela s porodicom i u Zagrebu pokušava da živi i preživi, da svojoj deci bude i majka i otac, da potisne traume koje su ranile i stigmatizovale njenu porodicu. Žarko se javlja jer je, nakon što je osuđen za ratne zločine, pušten na slobodu i sada želi da vidi svoju porodicu. Njegovi telefonski pozivi u Vesni bude sećanja, i ružna i lepa, osećanja koja su godinama bila duboko potisnuta i tera je na neke postupke „s one strane“ razuma. „S one strane“ je napeta psihološka drama, ali i suptilno ispričana ljubavna priča sa sjajnim glumcima koja po kvalitetu nimalo ne zaostaje za mnogim filmovima prikazanima u takmičarskoj konkurenciji Berlinala.

Dojče vele: Najavljujući Vaš novi film koji se publici na Berlinalu predstavlja u zvaničnoj sekciji „Panorama“, rekli ste da je to filmu o opraštanju, temi koja vas je dugo zaokupljala, da ne kažemo proganjala. Opraštanju na kom nivou?

Zrinko Ogresta: Ne želeći mnogo da otkrijem o filmu, često sam voleo da govorim i još uvek volim da govorim da je to film o opraštanju. Mislim da ta teza negde stoji, iako će svako ko gleda film da pronađe mnogo drugih problema koje ovaj film otvara. U svakom slučaju, moj centralni muški junak filma je čovek s velikom ranom, čovek koga ta rana lično razara. On te rane želi da se reši i negde intuintivno zna da može da je se reši jedino ako oprosti onome ko mu je tu ranu prouzrokovao. Put do takvog opraštanja je nešto što je mene interesovalo u tom filmu.

To opraštanje je po meni vrlo delikatan postupak. Ono se ne događa baš po milosti Božjoj. Ili se događa vrlo retkima i moj muški protagonista takvom putu, tom svom cilju, pristupa na jedan možda neplemeniti način. Da bi došao do sopstvenoj oproštaja, on zapravo ranjava drugu osobu. Kako, šta – to ipak prepustimo gledaocu da otkrije.

Kada čovek zna da je oproštaj bio vaš centralni motiv, onda ga prepoznaje u raznim odnosima i raznim situacijama između pojedinih likova: opraštanje neverstva, opraštanje odluke o odlasku u borbu za drugu stranu, pa i opraštanje ratnih zločina. Jedan protagonista u Vašem filmu kaže „Rat je rat. Sada je to sve gotovo“, s dozom, ako ne opraštanja, onda pomirljivosti. S druge strane, Vesnin sin Vlado razgovarajući s majkom i sestrom i odbijajući mogućnost da ih otac koji se vratio iz Haga poseti, kaže svojoj sestri: „Pa je li ti znaš di živiš?“ Gde Vesna živi, kakvo je to društvo, da li je ono spremno da oprosti?

Ogresta: Kad govorimo o društvu, onda moramo da se zapitamo šta je to? A to je u prvom redu jedna velika grupa pojedinaca. Opraštanje je pak lična kategorija. Ne može da oprosti narod, ne može da oprosti razred... Čovek bi trebalo da krene od sebe. I za oproštaj – a to nije nikakva moja velika mudrost, već je to nešto što je u temeljima hrišćanske vere – uvek je potrebno dvoje. Ukoliko vi meni nanesete neku ranu, ja vama mogu da oprostim tek onda kada kod vas osetim iskreno kajanje. Problem između ova dva naša naroda, hrvatskog i srpskog, upravo je u tome što se taj postupak kajanja za ono što je svako od nas učinio u nekom trenutku nije dogodio i ne događa se. I zato je taj problem, kojim se na neki način i bavi ovaj film, tako živ i postojaće sve dotle dok se zapravo ne prepozna iskreno kajanje kod onog drugog.

Spomenuli ste opraštanje kao jednu od osnovnih vrednosti hrišćanske vere. Katolička vera se i u filmu susreće kao duhovno i institucionalno okruženje u kojem likovi žive. Čini se, međutim, da se ono što propoveda i u šta bi trebalo da se veruje, u hrvatskoj svakodnevici baš i ne živi...

Ogresta: Mi smo jedna veoma katolička zemlja, ali samo na deklarativnom nivou. Ja sam hrišćanin i katolik, ali ne libim se susreta sa istinom – i sa istinom o samom sebi u nekom smislu. Čini mi se da bi svaka osoba trebalo barem u nekim godinama kada postane zrela da bude spremna da se suoči sama sa sobom, sa svojim demonima i ako uspeš u nekom smislu sebe da sagledaš kritički, onda postaješ i otvoreniji prema drugima, možeš bolje da ih razumeš. Možda je i vreme u kojem svi zajedno živimo neko vreme turbo-sebičnosti, vreme u kojem su ljudi potpuno okrenuti sami sebi i taj prostor prema drugome beskrajno je uzak. Jedan od glavnih motiva zbog kojih sam ja počeo da se bavim ovim filmom jeste upravo taj što sam hteo da snimim jedan film kao hrvatski reditelj koji će na neki sličan način, bez nekih političkih ili ideoloških premisa, moći da pogleda srpski gledalac, koji će moći da razume, uslovno rečeno, „hrvatskog“ junaka.

„S one strane“ je i ljubavni film. Koliko ljubavi može da ostane nakon svih strašnih stvari kroz koje su vaši likovi prošli?

Ogresta: Ja sam po prirodi romantik. Ja uvek verujem da su nekakva katarza i nekakva ljubav moguća. Da u to ne verujem, ne bih ovo ni radio. Mislim da sam otvoren prema ljudima i gotovo mi je nepojmljiva pozicija da neko ko se bavi ovim poslom kao ja, ne veruje u neku nadu, veru, neku sinergiju među ljudima. Tako da sam ja možda neki veliki idealista.

Rekli ste da je Lazar Ristovski bio vaš ultimativni izbor za glavnu mušku ulogu: ili on ili niko. Zašto?

Ogresta: Ja uvek volim da naglasim da ne vidim ni jednog glumca dok pišem scenario. Ne želim da razmišljam o toj fizičkoj kategoriji. Postoje reditelji koji pišu za određene glumce. Poštujem to, iako mislim da je to određeno opterećenje. Kad smo Mate (Matišić, prim.aut.) i ja završili scenari, naravno da sam razmišljao o glumcima i kao što mi je Ksenija (Marinković, prim.aut.) bila ultimativni izbor, tako mi je s druge strane bio Lazar. Reč je pre svega o dvoje vrhunskih glumaca. Čovek to već unapred zna, a s druge strane postoji jedan oblik rediteljske intuicije gde pretpostavljate da ćete izborom nekog glumca u odnosu na drugog glumca dobiti potrebnu sinergiju i energiju koje će izneti film. No, to se ne dogodi uvek. Recimo, meni se dva-tri puta u životu dogodilo da sam za određene uloge odabrao dobre glumce, ali mi se na probama pokazalo da taj spoj, da taj „filmski brak“, ne funkcioniše. I onda sam nekoga od njih morao da menjam. Međutim, kod Lazara i Ksenije ta hemija se nije dogodila na prvoj probi, ona se dogodila već na prvom susretu, a da ne govorimo o probama.

Vesna je, pak, u ovom filmu više od glavnog lika...

Ogresta: Da, Vesna je dramaturška tačka oko koje se sve vrti, između ostalog zato što je film pričan iz njenog gledišta, iz njene perspektive. Sve što se u filmu vidi, sve što se u filmu događa, događa se kroz Vesnu. Ovaj film ne priča neka osoba, neki reditelj koji sve zna, neki pisac, nego je priča sama Vesna, tako da je Vesna učesnik svih scena.

Izbor glumaca – pola rediteljskog posla

Dakle moramo da pitamo Kseniju Marinković kakva je Vesna? Ona je, bez sumnje, najbolje poznaje...

Ksenija Marinković: Kakva je Vesna? Pa Vesna je žena koja se snalazi kako god zna i ume u vrlo teškim okolnostima u kojima se našla i koja zapravo ćuteći podnosi sve što joj se događa i nema nameru čak ništa da menja, nego gura kako god da ide. Ima svoje traume koje su ostale u njoj zakucane zauvek. A sve drugo ćete saznati kad budete gledali film. Ništa drugo ne smem reći (smeje se).

Ja sam se, čitavo vreme dok sam gledala film, pitala da li bi Vesna zaista mogla ovako da živi i ovako da opstane danas u Zagrebu. Mislite li vi da bi mogla?

Marinković: Da, mislim da bi. Čovek može sve da preživi, pogotovo ako ima decu.

Vesnino lice ne otkriva mnogo, iako gledalac sluti da u njoj vri. Da li vam je bilo teško da u ovoj ulozi balansirate emocijama?

Marinković: Nije mi bilo teško, jer kad dobiješ tako lepu i slojevitu ulogu, ona je kao dar. Pogotovo što u takvoj situaciji lice treba da odbrani svaki udar, celu priču treba izneti tako da je svi razumeju. To je izazov, ali istovremeno i inspiracija. Može se reći da postoje neke uloge – a ovo jeste jedna od njih – koje se same rade.

Ogresta: Možda ću sada ući u jedan prostor u koji ne bih smeo, u prostor glumca, i izgovoriti ono što bi trebalo zapravo da izgovore glumci. Dakle, ja mislim da glumac u trenutku interpretacije mora da ima tačnu misao, mora da zna šta igra. U tom smislu su moji glumci u ovom filmu izrazito dobro mislili, izrazito tačno mislili, naročito se to odnosi na Lazarovu ulogu koja je vrlo teška jer Žarko na neki način igra za Vesnu. Lazar je to beskrajno dobro razumeo i ne samo to – u nekim situacijama je razumeo i bolje od mene. Bilo je trenutaka i za vreme snimanja i na probama u kojima je Lazar – iako mu to možda nisam hteo reći jer sam se pravio pametan redatelj (smeh) – znao da iznenadi svojom digresijom i gde sam video koliko su te stvari bolje od onoga što sam ja mogao da pretpostavim zamišljajući sopstveni film. To je ono kad se kaže da je pola režijskog posla izbor glumaca.

Ristovski gotovo odustao od uloge

Lazare, reditelj vam je dao čistu peticu... (smeh) Objasnite nam tu „tačnu“ misao s kojom ste pristupili ovoj teškoj ulozi?

Lazar Ristovski: Meni je prvo drago da ovo sve čujem jer je ovo prvi zajednički intervju nakon što smo napravili film i sada slušam šta njih dvoje pričaju i ne znam jesmo li snimali isti film (opšti smeh). Šalim se malo, ali mi je stvarno zanimljivo da slušam na koji način su Zrinko i Ksenija dešifrovali svoje poslove. Meni je, iskreno govoreći, bilo vrlo teško da pristanem da igram u ovom filmu. Imali smo nekoliko razgovora, osluškivanja i opipavanja i ja sam Zrinku rekao da sam jednom skoro hteo da odustanem jer je ovaj lik bilo vrlo teško racionalno dešifrovati. Zrinko me navodio na priču da moram iracionalno da ga rešim i intuitivno osetim da bih ga mogao da pristanem da glumim. I ja sam to na kraju morao da napravim jer je vrlo teško objašnjivo zašto taj čovek to radi – iz mržnje, ljubavi, osvete ili možda neke bolesne ljubavi? Možda je dobro što je to do kraja ostalo da visi, svega toga ima po malo.

Kako je igrati ovakav lik koji je istovremeno i pozitivac i negativac?

Ristovski: Ja sam završio glumačku školu koja se oslanja na sistem Stanislavskog, rusku glumačku školu koja je postala uzor i američkim glumačkim školama i po čijim principima se i dan-danas školuju veliki glumci. Međutim, te škole podrazumevaju da glumac mora da se bavi biografijom lika koji igra, glasom, mogućim gestovima, da modelira, dakle, jedno novo biće. U ovom slučaju se to sve nije moglo, već se moralo, kako mi je Zrinko rekao, intuitivno osetiti kako taj čovek izgleda i zašto on tako postupa. Ja sam, moram Vam reći, vrlo teško pristao i kad sam pristao, onda se sve otključalo. Dakle, može se reći da postoji Zrinkova glumačka metoda (smeh).

Ogresta: Da, onoga trenutka kada je Lazar rekao: „Idem s one strane“, sve je profunkcionisalo (smeh).

I na kraju, jedno pitanje za svo troje: verujete li da će ovaj film htjeti videti oni koji bi trebalo da ga vide?

Marinković: Životom garantujem da neće (smeh)!

Ristovski: Sigurno da neće, jer oni koji bi trebalo da ga vide ne idu u bioskop.

Ogresta: Moj romantičarski duh je takav da se nadam da će hteti da ga vide i da će se možda dogoditi to što sam hteo: da će barem još u onom polumraku dok izlaze iz bioskopa i odlaze kući, film imati na njih ono delovanje koje sam ja hteo da ima. Ali, bojim se da, na žalost, čim dođu kući i upale televizor i na njih nagrne sve ono što svakoga dana gledaju, nema tog filma pa ni ovog mog, koji može da bude jači od naše bolne stvarnosti.