DW: Ako bismo ovaj intervju vodili u zemlji sa razvijenom demokratijom, prvo bismo rekli da su Beograđani oduševljeni vlašću jer su joj dali još više vlasti. Šta nije u redu sa tom konstatacijom?

Đorđe Pavićević: Mnogo toga. Prvo, teško bi se u razvijenim demokratijama ovako nešto dešavalo. Drugo, ovo ne da nije razvijena demokratija, nego nije ni demokratija. U razvijenim demokratijama se marginalno događa ono što je ovde najvažniji oblik vođenja politike: potkupljivanje birača, deljenje poklona i paketa pre izbora ili, što je najgore, poluskriveno nasilje prema drugim akterima i biračkom telu. To ne traje samo tokom kampanja nego konstantno – počev od medija, do zastrašivanja.

DW: Ali zar nisu birači ipak na jedan način „zadovoljni“? Neko jer je dobio deterdžent i dve paštete, neko jer vidi kranove na savskoj obali pa misli „bar se nešto radi“? Na kraju se svaki glas broji isto.

Pavićević: Možda su zadovoljni u smislu da je bolje imati paket nego nemati. Ali to ne spada u definiciju „boljeg“. Ne bih rekao da su izbori odraz zadovoljstva i retko kada ih uopšte možemo posmatrati na takav račin. Negde gde nema demoratske tradicije, a vlast je spremna da zloupotrebljava institucije, teško možemo reći da je neko, zaokruživanjem broja jedan, izrazio zadovoljstvo vlašću.

DW: Opozicija je bila protiv bojkota, a znala je sve to o čemu govorite. Njihovo objašnjenje je bilo da bi Vučić na fingiranim izborima uz „konstruktivnu opoziciju“ osvojio apsolutnu vlast. Ali u čemu je razlika kada i ovako osvaja apsolutnu vlast gde god da se pojavi?

Pavićević: Postoji svakako razlika. Ovako će ipak biti neki broj gradskih odbornika koji će imati pristup dokumentima, sednicama i svemu što bi trebalo da interesuje građane. I taj mali deo opozicije će moći da prenese nešto građanima. Imajući u vidu praksu koju smo imali u Beogradu u prethodne četiri godine, videli smo da čak ni to što je opozicija radila nije bila prepreka vlastima da nastavi po svom. Ali onda samo možemo misliti kako bi izgledalo bez tog malog stepena kontrole.

DW: Izborni uslovi neće postati bolji naprasno, pre će postati gori. Da li ova opozicija uz ove uslove može da se približi narodu koji, čini mi se, jedan deo opozicije i prezire?

Pavićević: Da, za jedan deo opozicije se to može reći. Ona ima problem da uspostavi direktan kontakt sa običnim svetom. Neki misle da su ipak elita u odnosu na veći deo stanovništva. Veći problem za opoziciju će biti nedostatak resursa da urade bilo šta smisleno osim golog pešačenja za koje nisu preterano sposobni ili akcija koje zahtevaju ličnu žrtvu u smislu da na ulici rizikujete prijave i sukobe sa vlašću. Pogotovo opozicija koja je bila u vlasti i čini vrhove stranaka nije navikla na to ili je zaboravila – veći deo njih dvadeset godina nije bio na ulici.

DW: Da smo ono razvijeno demokratsko društvo, pretpostavljam da bi ljudi poput Šutanovca, Tadića, Živkovića, Radulovića, Obradovića, oba Jovanovića još u nedelju uveče ponudili ostavke. Da li je u ovim nefer uslovima fer tražiti te ostavke?

Pavićević: Mislim da jeste u pogledu zauzimanja vodećih pozicija u strankama. Ukoliko ste pokazali da ne možete da mobilišete ljude da glasaju za vas ili da vas slede, onda ne bi trebalo da budete lideri. To ne znači da im treba tražiti odlazak iz politike, ali u politici ima i drugih stvari osim biti predsednik stranke i lider koji izlazi na konferencije za štampu i zauzima neko do prvih mesta na listi. Dobar deo stranačke politike bi to konačno trebalo da prihvati. Postoji mnogo uloga koje mogu biti korisne, a naravno da ljudi sa iskustvom mogu biti korisni, ali ne moraju nužno biti lideri.

DW: Priča se da Dragan Đilas pravi stranku, premda njegov uslovno rečeno solidan rezultat pokazuje da stranka nije potrebna. Šapićev takođe. I SNS se skriva iza lika i dela Aleksandra Vučića. Da li su ličnosti i likovi važniji od stranaka?

Pavićević: Ne bih rekao. Zaboravljamo čitavu infrastrukturu ljudi koja postoji i radi, pogotovo za vlast. Neko mora da deli pakete, da pravi roštilj na pijacama, da razvozi ljude koji prete. Uloga lidera je važna, pogotovo medijski, ali ne bi imala tog značaja bez cele infrastrukture koja ga podržava.

DW: Mada je to svetski trend. Uzmimo Emanuela Makrona koji je postao predsednik pre nego što je uspeo da organizuje pokret kako treba ili Sebastijana Kurca koji je pretumbao veliku tradicionalnu partiju po svojoj meri.

Pavićević: Makron je praktično ukrao stranku. I pre nego što je izašao na izbore već dobar deo ministara i funkcionera francuskih socijalista je učestvovao u njegovoj kampanji. On je okružen upravo elitnim političarima i ljudima koji imaju novac što je mogao da iskoristi za makar izbornu infrastrukturu sa dovoljno resursa i ljudi. Slično je i sa Kurcom.

DW: Znam da imate simpatije prema inicijativi „Ne da(vi)mo Beograd“. Koliko ti underdogovi imaju šansi? Trudili su se, a na kraju su uspeli da pribave tristotinak članova biračkih odbora od mogućih 2.300 i na kraju su ostali ispod cenzusa.

Pavićević: Ne mislim da takva aktivnost ima smisla jedino ako dođete na vlast. Ako pogledate šta je inicijativa radila tri ili četiri godine, oni su faktički otvarali teme, ono što su govorili prvi, govorile su posle sve opozicione stranke. Uspeli su da mobilišu ljude onda kada stranke nisu uspele. Jako je važno što promovišu drugačiji politički stil koji trenutno nema šanse da uspe na način na koji uspevaju stranke ili hijerarhizovane organizacije. Ali otvaraju se vrata za drugačiji način vođenja politike i ne može se očekivati brz uspeh. Pogotovo na ovakvoj političkoj sceni to je nešto što zaslužuje podršku i ima pozitivan efekat. Nije slučajno da se svi trude da se ogrebu o njihov kapital.

DW: Ima li u ovom sveprožimajućem kapitalizmu mesta za ljude koji nemaju pare i posledično medije? Deluje da je Đilas deo rezultata namakao tako što je uložio lična sredstva u kampanju pa ste ipak ponegde mogli da ga vidite.

Pavićević: Nažalost je još uvek svuda ogroman uticaj novca na politiku i to se teško može izbeći. Ali sve više ima organizacija koje pokušavaju, koristeći pre svega ljudske resurse, znanje i entuzijazam, da načine nekakve proboje. To unosi osveženje i vraća poverenje u politiku. Imali smo jako loš trend svuda u svetu, čak i u razvijenim demokratijama: depolitizacija, pretvaranje stranaka u preduzeća, uticaj novca, velika apstinencija... Ovo osveženje može da politiku približi ljudima mada je neće nikada osloboditi uticaja novca.

DW: Mnogi kažu da ovakva vlast koju ste opisali, koja godinama guši svaku kritiku, a istovremeno nema opipljive ekonomske uspehe, kad-tad mora pasti. Da će ljudi jednom izmeriti vlast prema stanju svog frižidera ili novčanika. Da li taj rezon pije vodu?

Pavićević: Mislim da ne. Možete očekivati da vlast ima i loše rezultate i da se ponaša na tako grub način kao naša, a da istovremeno dugo vlada. Za promenu je potrebno stvaranje održive alternative, opcije za koju će ljudi poverovati da će im biti bolje kada ona dođe na vlast. Ali ne samo da će im biti bolje jer su to neki bolji ljudi, nego da toliko veruju u boljitak da su spremni da plate nekakvu cenu kako bi se promena dogodila. To je trenutno veliki problem u Srbiji. Vrlo malo političkih aktera može na takav način da mobiliše ljude.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android