Pre nekog vremena, „Simens“ se uselio u prostorije u novom glavnom sedištu u Minhenu. „Ovde je super“ – tim rečima je nove prostorije opisao šef Upravnog odbora Džo Kezer. „Sve je u staklu, sve je otvoreno. Možete čak da sednete na tabure u hodniku i tu da obavljate posao.“ Kezer dodaje da je nedavno sa strane gledao par „zaista mladih“ službenika koji su sedeli zajedno i „radovali se“. „Pomislio sam“, kaže, „idem do njih“.

Grupica radnika se uplašila. Svi su odmah ustali i požurili da šefa uvere u to da upravo rade. Pokušao je da ih umiri rekavši im da je samo hteo da ih pita kako su. „Gledali su me sumnjičavo i vrlo očigledno razmišljali o tome da li to mislim ozbiljno.“

Promene kao šansa

Džo Kezer je tu zgodu ispričao tokom „Misaone platforme za socijalno-tržišnu ekonomiju“, što je naziv za čitav niz konferencija koje se bave izazovima i promenama u nemačkom privrednom i društvenom uređenju. U martu, junu i julu su tako teme konferencija u Frankfurtu, Lajpcigu i Minhenu bile demografija i promene, kao i globalizacija i digitalna transformacija. Na konferenciji koja se upravo održala u Berlinu, bilo je reči o tome kako da se dođe do zaključka.

Konferencija je održana u jednom bivšem magacinu, radnom okruženju koje je danas već prošlost. Među oko 150 učesnika, moglo se videti dosta mladih lica. „Zabavite se“, poručio je šef „Simensa“ Džo Kezer mladim ljudima misleći pritom na njihov poslovni život. „Radite – ili možda i nemojte da radite – ali se pobrinite da posao bude obavljen.“

Njemu je, naglasio je Kezer, svejedno da li neko radi jedan ili tri dana, pola dana ili sedam dana, da li je u Španiji, Nemačkoj ili Americi. Radi se, nastavio je, o tome da se dođe do rezultata, da se postigne ono što je dogovoreno. „Mora nam poći za rukom da ljudi te promene shvate kao šansu“, poručio je Kezer. „Digitalizacija čitavom društvu omogućava da u većoj meri radi s ciljem postizanja rezultata“.

Više slobode ili ipak više prisile?

Samoodređeno živeti i raditi? Zvuči primamljivo. Više fleksibilnosti, više vremena za porodicu i prijatelje, više zabave, više smisla u životu? Vrli novi poslovni svijet? „To ne dolazi samo po sebi i u to ne bi trebalo sve uveravati“, trezveno je prokomentarisala nemačka ministarka za obrazovanje i nauku Johana Vanka. „Naravno da se razgovara o novim pravilima, ali je sve to tek proces, odnosno razvoj o kojem svi učesnici u njemu moraju da se dogovore.“

Na poziv učesnicima konferencije da navedu koji su to izazovi budućeg poslovnog sveta i života generalno, većina njih je poručila da obrazovni sistem mora više pažnje da posveti podučavanju ključnih znanja, poput sposobnosti rešavanja problema i kreativnosti.

Takođe, mogla se glasno čuti i kritika da digitalizacija i stalna dostupnost izazivaju opterećenje. „To me zabrinjava“, komentarisao je Džo Kezer izjave učesnika rasprave. „Pa to nije nikakva obaveza, svako može da isključi svoj mobilni telefon“. Najmanje glasova dobila je izjava da bi novi oblici rada mogli da predstavljaju opasnost za postojeće socijalne standarde i da bi to trebalo regulisati. „Može se primetiti da ovde nema predstavnika sindikata“, primetila je ministarka Vanka.

Šta jača privredu?

Blagostanje za sve – to je bilo obećanje koje socijalno-tržišna ekonomija davala decenijama. Preduzeće – to su pre svega bili njegovi radnici koji su uglavnom od završetka školovanja, pa do penzije u tom preduzeću radili i za koje je odgovornost snosio poslodavac. Ekonomski učinak povezivan je sa socijalnim napretkom, a to je vrednost koja je u globalizovanom svetu izgubila na važnosti. Tome doprinose i digitalizacija, ali i starenje društva. Radni odnosi postaju sve teži. Da li će uskoro sve više posla obavljati roboti? Nesigurnost je sveprisutnija. Šta će se dogoditi s onom radnom snagom koja će, zbog digitalizacije, postati suvišna? Da li je socijalno-tržišna ekonomija model od juče?

„Ni u kom slučaju“, poručio je Frank Apel. Šef Upravnog odbora Nemačke pošte je optimista. On misli da će doći do ponovnog okretanja vrednostima i idealima, i to naziva „socijalno-tržišnom ekonomijom 2.0“. Pokušao je da, šireći ruke, slikovito prikaže suprotne strane – odnosno tržišnu utakmicu na jednoj i socijalnu pravdu na drugoj strani. I pritom poručio: „To dvoje moramo da povežemo.“ Ideja povezivanja ekonomskih i socijalnih ciljeva već odavno inspiriše poslovni svet, dodao je Apel: „Usmeravanje isključivo na povećanje dobiti za deoničare, suviše je kratkoročno.“

To je uzvišen cilj koji nikako ne odgovara aktuelnom raspoloženju u društvu. Sve više mladih ljudi najradije bi da se zaposli u navodno sigurnoj, državnoj službi, a ne u privatnom sektoru. Poslovični „nemački strah“ jeste verovanje da sutra ipak neće sve biti bolje.

Takva razmišljanja mladih ljudi ne jačaju nemačku privredu, već je slabe. Da li bi mogla da pomogne nekakva promena mentaliteta? Više spremnosti za ulazak u rizik i samoinicijativa? Dozvola da se može i da se pogreši? Među publikom na konferenciji u Berlinu to je naišlo na saglasnost. Mladim ljudima bi trebalo dati priliku za „godinu dana neuspeha“ – i to, kako se čulo, najbolje odmah, nakon mature.

Mnogo pitanja, malo odgovora

Samo, ko bi taj „neuspeh“ trebalo da finansira? Država? Ekonomski stručnjak Klemens Fuest ne veruje da bi na taj način mogu da se promene temeljni stavovi u Nemačkoj. „Ne možete mentalitete da menjate kao šešire na glavi“, rekao je Fuest i dodao da jedino što država može da uradi jeste „da stvori takve, okvirne uslove, u kojima će ljudi biti manje uplašeni“.

Na kraju, i ova konferencija u Berlinu otvorila je više pitanja, nego što je pružila odgovora. Ali to ne mora nužno da bude loše, poručio je jedan od poslednjih govornika na konferenciji, nemački ministar finansija Volfgang Šojble. „Diskusije koje ne donesu rezultate na početku, ipak doprinose napretku.“ Šojble je naglasio da je po tom pitanju veoma veliki optimista i da je jedino važno – da se i dalje diskutuje.