U junu 1942, jedna depeša iz Beograda stigla je u Glavni ured za bezbednost Rajha (RSHA) u Berlinu. „Srbija je bez Jevreja", javio je ponosno pukovnik SS-a Emanuel Šefer, zapovednik bezbednosne policije u Srbiji, svom neposrednom pretpostavljenom – Hajnrihu Himleru. Tako je Srbija postala prva zemlja u Trećem rajhu koja je saopštila da je uspešno postigla cilj „konačnog rešenja jevrejskog pitanja" onako kako su ga proklamovali nacisti.

Neki od oko 12.500 Jevreja u Srbiji transportovani su u nemačke koncentracione logore kao što su Aušvic, Buhenvald ili Mauthauzen. No, većina ih je ubijena u koncentracionim logorima u Beogradu, među njima i roditelji srpskog pisca Ivana Ivanjija. „U logoru na Starom sajmištu, gde je ubijeno oko 6.300 Jevreja, i moja majka je izgubila život, a u logoru Topovske šupe, gde je ubijeno oko 3.300 ljudi, umro je moj otac." Sam Ivanji je kao mladić deportovan u Aušvic, pa u Buhenvald.

Nakon što su srpski Jevreji poubijani, u ukupno tri beogradska logora smešteni su drugi zatvorenici: Romi, komunisti, partizani, među njima i mnogo Srba. Samo u logoru na Sajmištu je za vreme rata držano i mučeno 40.000 ljudi, a više od 10.000 njih je izgubilo život.

Na žrtve se ne misli

I pored toga, više od 70 godina posle rata, baš kao i u vreme Titove Jugoslavije, nema ničega što podseća na Holokaust u Srbiji i na zločine u koncentracionim logorima. Staro sajmište je, doduše, 1987. proglašeno za „kulturno dobro" i tamo je postavljen spomenik žrtvama, ali i jedno i drugo su odavno pali u zaborav, a ta lokacija je potpuno zapuštena i propala.

„Ono što se u Srbiji slavi, jeste borba protiv fašizma", kaže Ivanji. I dodaje da to jeste ispravno i dobro: „Ali na žrtve se ne misli. One nisu interesantne." Prošle godine je Ivanji dva puta boravio u Nemačkoj, dvaput u Vajmaru, kao i u Hamburgu, i tamo sa učenicima razgovarao o Holokaustu. „Iz Srbije", kaže „nije stigao nijedan poziv". No, za preživele nije tako važno kako se društvo priseća Holokausta. „Mi znamo gde smo bili i šta se dešavalo. Praunuci to mogu da raščiste za sebe, i da kažu da li im je to sećanje potrebno", kaže Ivanji.

Beogradski koncentracioni logori su bili pod upravom nemačkih esesovaca, ali o traganju za Jevrejima, Romima i drugima i njihovom transportu u logore starala se kvislinška vlada tadašnjeg premijera Milana Nedića. Ona je sve do kraja rata tesno sarađivala sa nemačkim okupatorima.

Uprkos tome, u Srbiji već godinama teče sudski proces sa ciljem da se Nedić i postupci njegove vlade opravdaju i rehabilituju. Mnogi u njemu vide pravog patriotu, a njegovu saradnju sa nacistima kao „rafiniranu politiku" u teškim vremenima. „To je nečuveno!" – ogorčeno kaže Ivanji. „Nedić je bio fašista i antisemita iz ubeđenja i to još i pre rata", i to je dokumentovana istorijska istina. I pored toga, sada imamo pokušaje da se Nedić, baš kao i drugi saradnik okupatora, četnički vođa Draža Mihailović, predstave kao pozitivne istorijske ličnosti i da se tako revidira istorija.

Od 90-ih jak revizionizam

To se uklapa u populistički i nacionalistički diskurs koji već godinama dominira na području bivše Jugoslavije. Jer, ne samo u Srbiji, već i u Hrvatskoj od 90-ih godina postoji jak revizionizam. Kako je jačalo nastojanje da se stekne državna nezavisnost, tako su jačali i pokušaji da se opere tamna strana sopstvene nacionalne istorije. „Odjednom je počelo da se relativizuje ko je u Drugom svetskom ratu bio na pravoj a ko na pogrešnoj strani", kaže Ivo Goldštajn, istoričar iz Zagreba. Najveći deo njegove porodice je ubijen ili u koncentracionom logoru Jasenovac ili u Aušvicu.

Jasenovac je bio najveći koncentracioni logor u Evropi koji nisu držali Nemci. Hrvatske ustaše su uz nemačku podršku u aprilu 1941. osnovale takozvanu Nezavisnu Državu Hrvatsku (NDH). Režim je odmah preuzeo Nirnberške zakone i počeo sa sistematskim progonima i ubijanjem Srba, Jevreja, Roma i pripadnika hrvatske opozicije. Jasenovac je postao centralni sabirni logor koji je služio i za uništavanje ljudi, poznat kao „balkanski Aušvic". Trenutno se znaju se imena više od 83.000 ubijenih.

Već je prvi predsednik današnje Hrvatske, Franjo Tuđman, sledeći svoju agendu „nacionalnog pomirenja", počeo da relativizuje ustaške zločine i da ih predstavlja kao deo hrvatskog nacionalnog pokreta. On sam je, međutim, nekad bio general Titove partizanske armije, i uvek je tvrdio da nova hrvatska država ima antifašističke temelje.

Nacionalisti dobro sarađuju

„To se pre nekoliko godina promenilo", kaže Goldštajn. Po njegovim rečima, novi talas revizionizma je još radikalniji, a istorijske uloge se obrću. „Danas se u delovima hrvatske javnosti ustaše prikazuju kao dobri, jer su Hrvati i katolici. A na partizane se diže povika da su bili Jugosloveni i komunisti, čime se automatski proglašavaju lošim."

Sa revizijom istorije se ide čak toliko daleko da vlada u Zagrebu finansijski podržava udruženje koje koncentracioni logor Jasenovac predstavlja pre svega kao radni logor u kojem su zatvorenici umirali samo u izuzetnim situacijama.

Pri tome upada u oči da su tendencije prepravljanja nacionalne istorije na način koji sopstvenu naciju predstavlja isključivo u pozitivnom svetlu, u Srbiji i Hrvatskoj vrlo slične: „Ti procesi se odvijaju paralelno. Srpski i hrvatski ekstremisti i nacionalisti vrlo dobro sarađuju", zaključuje Ivo Goldštajn.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android