„Brže nego što se iko mogao nadati, stizali su kroz utaban sneg do zaleđenog Dunava. Kunjava i lelek su se čuli sa svih strana (...) Ruke su joj se stresle od ramena do šaka, odbijajući da nastave da nose dete tamo gde će njena noga sigurno kročiti za koji minut.“ To je samo jedna od priča Novosađana stradalih za vreme okupacije Novog Sada tokom Novosadske racije, koju je Marija Vasić ispričala u zbirci „Kada bog zažmuri“. Njena junakinja je bebu Martu iz ruke u ruku poslala na kraj reda i spasila je od sigurne smrtu u Dunavu.

U Novosadskoj raciji 1942. godine je tokom tri dana stradalo više od 1.200 Srba, Jevreja i Roma, čija su tela bačena pod zaleđenu reku. „Bilo je teško prikupiti svedočanstva, jer među stradalima postoji zavet ćutanja, u čijem je korenu ideja da sledeće generacije ne bi trebalo opterećivati bremenom prošlosti, da ne treba da naslede mržnju i stradanja. Tako da veliki broj potomaka ne zna ništa ili o tome nisu nikad razgovarali s drugima. Ja mislim da je važno da o tome govorimo, jer time čistimo to zlo“, priča Marija Vasić.

- pročitajte još: Spoticanje o zločin

U znak sećanja na one koji su stradali, na Keju žrtava racije podignut je spomenik „Porodica“. To jedan je od retkih koji je očuvan i na kom se održavaju komemoracije. Brojna druga novosadska stratišta, poput Miletićeve ulice u centru grada ili Uspenskog groblje nemaju nikakva obeležja, a kuća jednog od najuglednijih Novosađana Ignjata Pavlasa koji je stradao u Raciji, uskoro će postati kafić.

Umesto spomenika – tržni centri

U nekim drugim gradovima, mesta stradanja potpuno su zapuštena, nepristupačna, a na velikom broju mesta ne postoji čak ni tabla. Centar za istraživanje i edukaciju o Holokaustu pokrenuo je zato projekat „Mesta stradanja“, s ciljem da obeleži i tako sačuva od zaborava mesta na kojima su tokom prve faze holokausta vršena najveća streljanja. „Važno je da ta mesta budu dostojno obeležena, jer ona ujedno i opominju. Ukoliko ne postoji kultura sećanja, onda postoji mogućnost da se ponovi greška“, napominje predsednik Saveza jevrejskih opština Robert Sabadoš.

Kultura sećanja koja je živa u ovom trenutku, opstala je uglavnom iz vremena Jugoslavije i socijalizma. U pojedinim mestima, međutim, ne postoji volja ni da se to očuva. „Mi smo pokušali da uključimo lokalne vlasti, da vidimo šta možemo da uradimo zajedno da se mesta stradanja srede. Negde nam je dobro išlo, negde su nam samo davali obećanja, ali od mnogih opština nismo dobili ni odgovor“, kaže za DW Milovan Pisari iz Centra za istraživanje i edukaciju o Holokaustu.

- pročitajte još: Neki ljudi su ovde živeli i pre nas

Pojedina stratišta čak dobijaju potpuno novo ruho. Na mestu nekadašnjeg igrališta Novosadskog atletskog kluba ubrzano se gradi novi tržni centar. „Tu su dovodili čitave kolone novosadskih Jevreja, skidali ih, stavljali pod ledene tuševe i terali gole da trče po terenu u krug i govorili da će oni najbrži preživeti. To je psihoza u kojoj ljudi sa decom moraju da trče u krug po zaleđenom terenu, gde je svima jasno da spasa nema, ali nemaju  izbora. Kao divljač su ih gađali iz kabina, a onda potovarili na kamione i bacili u Dunav pod led. Niko nije preživeo“, priča Vasić. Ako investitori sutra ne budu zainteresovani da se postavi barem neka tabla, dodaje, retko će ko toga uopšte sećati.

Sličnu sudbinu moglo bi da doživi i mesto gde je bio logor Topovske šupe u Beogradu, kroz koji je prošlo oko 6.000-7.000 ljudi. „Na tom mestu ne postoji nikakvo obeležje. Postoje dve zgrade koje su korišćene za logore, a koje su u vrlo lošem stanju i prodate su privatnom vlasniku koji ima nameru da izgradi najveći šoping centar na Balkanu“, priča Pisari.

Memorijalni kompleks na čekanju

U kompleksu gde se nalazio logor Staro sajmište, prema pisanju Balkanske istraživačke mreže (BIRN), nedavno su otvorene kancelarije Srpske napredne stranke. Na mestu gde je bila logorska bolnica, SNS je razapeo veliki baner, koje je ubrzo nakon pisanja medija i reakcije javnosti sklonio.

Na tom mestu trebalo bi da bude izgrađen memorijalni kompleks posvećen žrtvama genocida, okupacije i ratnih zločina, ali Zakon o Ustanovi spomen-žrtve kojim po trebalo da bude rešeno stoji na čekanju od septembra prošle godine.

Već prvi nacrt naišao je na brojne kritike u javnosti. „Taj zakon je problematičan već od preambule, jer kad se govori o zločincima, jedino se pominju Albanci i Hrvati koji su počinili zločine nad Srbima. Jasno je da se radi o pokušaju izjednačavanja genocida nad Srbima, holokausta i genocida nad Romima na pravnom nivou, a naravno da nije sve isto“, priča Pisari. „Dugo, memorijalni centar će biti posvećen Srbima, Jevrejima, Romima, a gde su svi ostali? Mnogi su stradali zato što su bili antifašisti ili civili koje su Nemci pohapsili zato što su bili simpatizeri pokreta otpora, na primer.“

- pročitajte još: „Kunem se, ništa nismo znali“

Nacrtu zamera i pojedina administrativna rešenja, ali skreće pažnju i na potencijalne probleme stručnosti kadrova i predstavljanja istorije u memorijalnom kompleksu. „Da li će biti jasno i glasno pomenuta uloga kolaboracionista, uloga Nedićeve Vlade, koja je imala veliku odgovornost u Holokaustu, propagiranju nacizma? To je ključna stvar sada kada je u toku proces rehabilitacije i kada se reprodukuje propaganda iz 1941. o Nediću kao čoveku koji je na neki način hteo da spasi Srbe“, pita se Pisari.

Šta je ušlo u finalni dokument Radne grupe – nije poznato, jer je to pitanje u septembru prebačeno sa gradskog na republički nivo, pa bi finalni nacrt trebalo da uradi komisija koju će imenovati predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić. Iako je prvobitno najavljeno da će komisija biti formirana u roku od dve nedelje, to i dalje nije učinjeno.

Novo lice fašizma

Uprkos svim poteškoćama, naši sagovornici složni su u oceni da otvorenog antisemitizma više nema, ali upozoravaju na to da ima naznaka koje na njega upućuju, kao što je rušenje 47 nadgrobnih spomenika u Pančevu krajem prošle godine. „To su uradili maloletnici, ali to je zahtevan fizički posao i mi smo čvrsto uvereni da jedan maloletnik to neće uraditi sam u svojoj glavi“, kaže Sabadoš.

Jasan odnos prema prošlosti, napominju, opterećuje i proces rehabilitacije Milana Nedića koji je u toku. Za jevrejsku zajednicu situacija je tu jasna – mesta rehabilitaciji nema, jer je režim Milana Nedića bio kvislinški režim. „I danas postoje dokumenti koji govore o tome da je iz Srbije krenuo telegram u Berlin u kome se kaže da je Srbija judenfraj, i to prva ili druga u čitavoj Evropi“, podseća Sabadoš.

- pročitajte još: Ko je za Srbiju pobedio, četnici ili partizani?

U onima koji rehabilitaciju zagovaraju, Pisari vidi iskru antisemitizma, a u opravdavanju Nedićevih dela ponovno otvaranje puta ka tome. „Srbija se nije suočila s onim malim delom fašističke prošlosti. Za vreme socijalizma se o tome dosta govorilo, ali kad je Jugoslavija propala, pojavio se potpuno drugačiji narativ, u kojem je najbitnija stvar nacionalna pripadnost“, ocenjuje Pisari.

Tako su, kaže, u Srbiji danas jači neki drugi rasizmi – prema Romima i Albancima, a fašistička ideologija prepoznatljiva u dnevnoj politici. „Gradonačelnik Novog Sada je na komemoraciji rekao vrlo tačnu stvar, a to je da se savremeni fašizam neće pojaviti s kukastim krstovima i uniformama, ali da je on među nama i da treba da se borimo protiv toga. Zaboravio je, međutim, ili namerno nije hteo da kaže, da su fašisti upravo oni koji pripadaju njegovoj stranci, jer niko za sebe neće reći da je fašista, ali će se koristi fašističkim metodama“, ocenjuje Pisari. „Ono što se dešava u ovim zemljama je vrlo slično onome što se dešavalo u Italiji 1921, a to su korišćenje ličnih batinaša, optuživanje drugih i stvaranje meta, dehumanizacija kroz propagandu, policijska kontrola, upotreba masa, provokacija i stavljanje sebe u poziciju branioca države i nacije. To je ono na šta smo mi kao istoričari dužni da upozorimo“, zaključuje Pisari.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android