Marija de los Dolores Gamez (81) stoji pored ulaznih vrata jedne trošne zgrade. Mora da se popne na prste da bi mogla da pročita šta piše na tabli visoko postavljenoj na zidu pored vrata. A natpis na njoj podseća na „istorijsku nepravdu“ nanetu homoseksualcima i transrodnim osobama u toj zgradi. Tu, u gradu Huelveu u Andaluziji, nekada je io zatvor.

Marija je i ranije čula priče o hapšenjima i maltretiranju seksualnih manjina u Španiji, ali ovu talu do sada nije uočila. Ona je zapravo postavljena tek ove godine, skoro četiri decenije nakon što su u Španiji 1979. istopolni odnosi konačno dekriminalizovani. „Mislim da je dobro što su političari konačno počeli nešto da rade po tom pitanju“, kaže. „Previše godina smo ćutali.“

Sećanja se vraćaju na političku scenu

Prošlog meseca, španska vlada usvojila je odluku o iskopavanju posmrtnih ostataka bivšeg diktatora generala Franciska Franka iz kontroverzne „Doline palih“. Parlament je odluku odobrio u četvrtak (13.9), nakon što je premijer Pedro Sančez obezbedio dovoljno podrške, iako su i liberali i konzervativci bili uzdržani.

To pitanje još jednom je podstaklo raspravu o prošlosti Španije, zemlje za koju se procenjuje da ima više od 2.000 masovnih grobnica. One datiraju još iz građanskog rata (1936-1939) – konflikta za koji mnogi istoričari smatraju da je bio uvod u Drugi svetski rat.

Nakon toga usledile su decenije autoritarne vladavine i političke represije koja se okončala tek nakon održavanja slobodnih izbora 1977. godine.

Teška patnja

Pored političkih protivnika, Frankov režim proganjao je i one koji bi se usudili da se suprotstave nacionalno-katoličkom modelu društva. Prema istoričarima, za vreme diktature postojala su dva zatvora specijalizovana za ljude osuđene po njegovom homofobičnom zakonodavstvu: jedan u Huelvi, a drugi u Badahozu, gradu na granici na Portugalijom u zapadnom regionu Ekstremadura.

Antoni Ruiz rođen 1958. godine u jednom malom gradu u istočnoj pokrajini Valensija – bio je jedan od njih. Sa 17 godina porodici je otkrio da je homoseksualac. Međutim, jedna kaluđerica ga je prijavila policiji. „Nakon toga je usledila teška patnja“, priča Ruiz za DW. Iako je bio maloletan, premeštali su ga po različitim zatvorima, da bi na kraju završio u Badahozu.

Tamo je proveo tri meseca, ali za njega je to delovalo kao doživotna kazna. „Niko nije hteo da mi da posao“, kaže Ruiz. Bio je kriminalac i homoseksualac, a policija je o tome informisala sve njegove potencijalne poslodavce. Kao i mnogi drugi, bio je sprečen da se profesionalno razvija. Mučio se da skrpi kraj sa krajem i osećao se isključenim iz zajednice „kao da je leprozan“.

Borba za odštetu

Nekadašnje žrtve sada traže da se njihovi policijski dosijei obrišu. Ruiz i drugi aktivisti, traže i finansijsku odštetu za LGBTI žrtve dva zakona koja su kriminalizovala tu manjinu između 1954 i 1979. godine.

To nije lak proces, jer svako od njih mora da prođe kroz poseban sudski proces. Ponekad je to veoma teško, kaže Ruiz, jer se u dosijeima ne spominju uvek homoseksualnost, uprkos tome što je to bio razlog za hapšenje. Prema podacima njegove organizacije – koje je prošle godine potvrdila i vlada – samo 116 osoba uspelo je u nameri da dobije odštetu od države. Istoričari, međutim, procenjuju da je po toj osnovi osuđeno najmanje 5.000 osoba.

DW je razgovarao sa Ramonom Martinezom, autorom nedavno objavljenog eseja o istoriji španskog LGBTI-aktivizma. On smatra da Španija mora još mnogo toga da uradi kako bi obezbedila pravdu za te svoje građane. On spominje i primer nemačkog predsednika Frank-Valtera Štajnmajera koji se u junu u ime Nemačke izvinio zbog zlostavljanja gej osoba kroz istoriju.

I Velika Britanija je 2017. godine posthumno pomilovala ranije osuđene homoseksualce. Martnez i Ruiz oštro kritikuju tu odluku: „Koga su oni pomilovali? Država je bila ta koja je prekršila ljudska prava“, kaže Ruiz.

Martinez ukazuje na veliki značaj rada na kolektivnom sećanju: „Za razliku od Berlina, Amsterdama ili Kelna, nijedan španski grad nema spomenik LGBTI-žrtvama Frankove diktature“. Važno je, kaže, da se istakne značaj lokacija poput starog zatvora u Hulevi, koji je sada u ruševinama i zatvoren je za javnost i medije.

Marija de los Dolores Gamez priseća se pesme koju je nedavno čitala dok je pomagala svojoj unuci oko domaćeg zadatak. „Tamo, daleko, gde prebiva zaborav“, recituje odlomak iz pesme Luisa Sernude, poznatog španskog pesnika koji je, kao homoseksualac, proteran nakon dolaska Franka na vlast. I pita se da li se te žrtve uopšte spominju u udžbenicima. „To uopšte nije pravedno“, zaključuje Marija. I nastavlja svoju večernju šetnju po komšiluku.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android