Jozef Kajzer je 1937. imao šesnaest godina kada su ga dvojica muškaraca iz Gestapoa pokupila i odvela u gradsku bolnicu u Ludvigshafenu. Tamo je sterilisan - na silu. Ista sudbina je snašla i njegovu sestru i stotine drugih mladih crnaca u nacističkoj Nermačkoj. Njihova jedina mana je bila što su bili deca nemačkih žena i tamnoputih vojnika iz francuskih kolonija - iz Afrike, Vijetnama i sa Filipina. Ti vojnici ne samo što su bili niža rasa, po nacističkom pogledu na svet, nego su bili okupatori, otelotvorenje poraza u Prvom svetskom ratu i omraženog Vajmarskog mira.

Sterilzacija te dece bio je vrhunac onoga što je počelo sedamnaest godina ranije, sa savezničkom okupacijom Porajnja, koja je Nemačkoj nametnuta Versajskim ugovorom. Od 100.000 vojnika koje je Francuska poslala u januaru 1920. petina su bili vojnici iz francuskih kolonija. Među njima je bio i Jozefov otac, sa Madagaskara.

U usijanoj političkoj atmosferi mlade Vajmarske republike brzo je došlo do napetosti. Nakon poraza u Prvom svetskom ratu i gubitka kolonija, njihovo prisustvo se u Nemačkoj doživljavalo kao ogromno poniženje.

Državne i civilne organizacije su pokrenule veliku rasističku propagandu - pod nazivom „Crna sramota" Leci, pamfleti i članci predstavljali su te ljude kao „divlje zveri", koji siluju i ubijaju civilno stanovništvo.

„Crna sramota" i osnovni rasistički konsenzus

Nosioci te kampanje nisu bili samo nacionalistički i konzervativni krugovi. Rasizam i eugenika bili su duboko ukorenjeni u nemačkom društvu. Socijaldemokratski političari, poput predsednika Vajmarske Republike Fridriha Eberta ili ministra spoljnih poslova Adolfa Kestera, slanje vojnika „najnižeg kulturnog nivoa" videli su kao „duševni zločin" nad nemačkim narodom.

Deo političke računice je bio da će taj rasizam i u inostranstvu biti prihvaćen, kako bi se diskreditovale odredbe Versajskog ugovora. Namera je bila da se na osnovu zajedničkih predrasuda uspostavi međunarodna solidarnost sa Nemačkom. Propagandu je u inostranstvu je širilo ministarstvo spoljnih poslova Nemačke.

Širom sveta pojavili su se klevetnički materijali o kolonijalnim vojnicima. Britanski laburistički poslanik Edmond Dini Morel tako je optužio Francusku da „divlje crnce" i „primitivne varvare" pušta na nemačko stanovništvo i da su rezultat njihove „nezadržive bestijalnosti" brojna silovanja. Iako je propaganda veoma sporo slabila, planirani spoljnopolitički „uspeh" je izostao.

Od „crne" do „bele sramote"

Uprkos svemu tome, između kolonijalnih vojnika i nemačkih žena su nastale brojne ljubavne veze. Za nacionalste je to bila uvreda, jer su oni u tome videli „sramoćenje nemačkih žena". Tokom klevetničke kampanja žensko telo je simbolizovalo nemačko „narodno telo" – i jedno i drugo je trebalo „sačuvati čistim".

Brzo je usledio odgovor nemačke propagande. Ponašanje žena je nazvano nečasnom „belom sramotom". Deca iz tih veza jednostavno su nazivana „porajnjska kopilad". Ona su od početka bila isključena iz društva. Samo njihovo postojanje i tamna boja kože, za nacionaliste i revanšiste su predstavljali stalno podsećanje na ratni poraz i na bespomoćnost zbog odredbi Versajskog ugovora.

Prinudna sterilizacija u nacističkoj državi

Već 1923. godine službe Vajmarske republike počele su sa sistematskom registracijom dece. Jedan vladin zvaničnik 1927. je od Ministarstva zdravlja zatražio da ispita mogućnost sterilizacije „potpuno bezbolnim zahvatom". Zahtev je bio odbijen. Prinudne mere zakonski nisu bile moguće, jer su deca čije su majke bile Nemice bila i državljani Rajha.

Bilo je to samo odgađanje. Dolaskom nacista na vlast, već započeta registracija dece bila je proširena. Neka od njih su merena i fotografisana za perfidnu nacističku rasnu ideologiju. Tajnom naredbom Hitlera 1937. je osnovana "specijalna komisija 3” Gestapoa, koja je onda organizovala ilegalnu sterilizaciju dece. Zabeležena su 436 slučaja, a verovatno ih je bilo mnogo više.

Zločinci - više nego nekažnjeni

Dve godina nakon poraza u Drugom svetskom ratu i završetka nacističke vladavine počelo je suđenje. Trojica odgovornih lekara su optužena, a svi su bili članovi Nacionalsocijalističkog nemačkog lekarskog udruženja (NSDÄB).

Optuženi su za stotine namernih telesnih povreda koja su dovele do gubitka plodnosti. Niko od optuženih tokom suđenja nije pokazao svest o učinjenoj nepravdi. Branili su se tvrdeći da su izvršavali „firerovo naređenje".

Krivično gonjenje odgovornih je najpre suspendovano, a zatim potpuno obustavljeno - kao što ej to bilo slučaj sa većinom nacista.

Trojica optuženih bez problema nastavili kariejru u posleratnoj Nemačkoj. Jedan od njih je nekoliko godina kasnije izabran za predsednika lekarske komore Sarske oblasti.

Njihove žrtve do kraja života su imale osećaj da su nepoželjna sramota. „Nisam imao mladost, a zbog te operacije ni budućnost", kazao je u međuvremenu preminuli Jozef Kajzer.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android