Ma koliko bila zastrašujuća, to je uobičajena praksa gotovo svih modnih lanaca i tekstilne industrije: odeća koja nije prodata isprva se nudi uz određeni popust, ali taj popust nikad ne sme biti previše veliki. Ko će, na primer, da kupi farmerke za 200 evra, ako te iste farmerke uskoro mogu da se dobiju za 20 evra? Ili još gore: da se neprodata roba pokloni onima kojima je potrebna, pa da kupac skupih farmerki na ulici sretne i beskućnika u istim pantalonama.

Ma koliko muke, truda i niskih nadnica bilo u nekoj fabrici u dalekom svetu, modni lanci jedino rešenje vide u uništavanju neprodate robe – često još neraspakovane i u kutijama u kojima je stigla iz fabrike. „Stara“ roba zauzima prostor u prodavnici koji je potreban za novu sezonu, a i skladištenje je trošak za trgovinu. Pritom je u sektoru tekstila veoma teško predvideti ponašanje kupaca: zašto su skoro sve zelene haljine prodate, ali su ostale još kutije i kutije plavih? Pa i trendovi se menjaju sve brže – ponekad brže nego što je stigao kontejner iz Bangladeša ili Vijetnama.

Kako odrediti firmama šta da rade?

Ko uopšte može da određuje firmama šta da rade sa robom koja je njihovo vlasništvo? I to uprkos tome što su razmere tog rasipanja zaista zastrašujuće: Evropska komisija procenjuje da se svake godine u Evropi 4 do 9 odsto neprodatog tekstila uništi pre nego što ga iko ikada obuče.

Tu postoji i element u kojem EU može biti nadležna: neprodata odeća po pravilu završava u spalionicama otpada, a samo ta odeća uzrokuje oko 5,6 miliona tona emisije CO₂ godišnje. Zvuči mnogo, mada je to zapravo količina ugljen-dioksida koju otprilike stvori ukupan avionski saobraćaj samo prema Severnoj Americi – i to za samo mesec dana.

No to je element koji je Evropskoj uniji dao mogućnost da još od prošlog jula strogo ograniči uništavanje odeće velikih modnih kompanija. Sada je tu odredbu proširila i na tekstilne lance srednje veličine, saopštila je Evropska komisija. Doduše, od 2030. godine, kako bi stigle da se prilagode novim propisima.

Moraju se ostaviti izuzeci

Postoje izuzeci – na primer za robu koja je oštećena ili kada postoje sumnje u štetnost po zdravlje. Ali već to predstavlja ogroman problem u internet-trgovini: u načelu, nema velike razlike između pantalona ili haljine koje ste probali u kabini u prodavnici, pa ste ipak zatražili veći ili manji broj, i one koja je vraćena nakon kupovine preko interneta. Ali ko može da zna da li kupac kojem je paket stigao boluje od neke teške i zarazne bolesti?

Samo se u nemačkoj internet-trgovini svake godine zbrine gotovo 20 miliona vraćenih artikala. Zato -pravo u vatru.

Najkasnije od 2030. i srednje veliki tekstilni lanci moraće da objavljuju podatke o neprodatim proizvodima i šta dalje s njima nameravaju. Brisel se nada da će time naterati tekstilne lance da bolje nadziru svoje zalihe i da budu realniji u količinama koje naručuju. A zatim i da razmisle o alternativama: daljoj prodaji po znatno nižoj ceni, obnovi ili ipak doniranju.