Ledeni vetar ispresecan je dosadnom kišom. Po izbegličkom kampu u Idomeniju, na granici Grčke i Makedonije, širi se miris zapaljenog drveta i urina. Saradnici UNHCR-a nemaju ni sekunde predaha. Raspoređuju ljude po šatorima, pakuju hranu, čiste sanitarne čvorove, razgovaraju i savetuju novopridošle izbeglice. Kamp je zamišljen kao privremeni smeštaj, ali u njega stiže sve više ljudi. U nekoliko velikih šatora UN-a postavljeni su kreveti na sprat, ali tu može da stane tek 2.000 ljudi – premalo za ove dane. Na susednoj livadi niče naselje od šatorčića za kampovanje koje su donele nevladine organizacije. Nakon zalaska sunca, temperatura se spušta ispod nule. Izbeglice moraju da prebrode noć.

Džavad je umoran i iscrpljen, ali pokušava da prikupi i poslednji atom snage kako bi ostvario svoj veliki san: život dostojan čoveka u Nemačkoj. Prvi korak ka tome bi bio prolazak kroz malu graničnu kapiju ka makedonskoj Đevđeliji – svega 500 metara severnije. Ovaj mladić do sada je platio 4.000 američkih dolara krijumčarskim bandama za put od Avganistana do Makedonije. Neverovatnih 500 dolara mu je uzeto samo za stotinak kilometara od Soluna do makedonske granice. Džavad sada strpljivo čeka u blatu i prepunim šatorima na graničnom prelazu sa Makedonijom.

Proteklih dana na stotine njegovih zemljaka autobusima je prebačeno u Atinu. Samo je pitanje vremena kada će i Džavadu reći da mora nazad, u Avganistan. Makedonija i ostale zemlje Balkanske rute više ne puštaju Avganistance na svoju teritoriju. „Odjedanput se niko više ne interesuje za Avganistan. Niko se ne brine o našoj deci kad se razbole. Pažnja je usmerena pre svega na izbeglice iz Sirije. To nije fer. I mi smo ljudi. I u našoj zemlji je rat. Misliš da sam platio 4.000 dolara tek tako? Misliš da bi to uradio da nisam bio u životnoj opasnosti?“

Neshvatljiva odluka

Ni portparolka UNHCR-a Stela Nanu ne može da shvati zašto izbeglice iz Avganistana ne mogu da nastave put ka zapadnoj Evropi. „Čini se da zemlje Evropske unije žele još samo izbeglice čija je prosečna kvota za dobijanje azila preko 75 odsto. To je slučaj sa Sirijom, Eritrejom i Irakom“, kaže Nanu – iako ni Eritrejcima nije dozvoljeno da prolaze Balkanom. No ona podseća da državljani Avganistana u 70 odsto slučajeva dobiju azil u evropskim zemljama i da stoga nema logike smatrati ih ekonomskim migrantima.

Tokom intervjua vođenog u kontejneru Ujedinjenih nacija u pograničnom grčkom mestu Idomeni, radnicu UNHCR-a stalno oslovljavaju očajni ljudi. Jedan Palestinac iz Sirije je pita da li sme da sam izabere zemlju u koju bi da ode. Ona učtivo odgovara da to nije moguće, ali da postoje izvesni kriterijumi koji bi mogli da dođu u obzir – recimo ako potražilac azila govori neki od jezika zemalja EU ili tamo ima rođake. „Pokušavamo da objasnimo ljudima kakve sve mogućnosti imaju jer mnogi nemaju predstavu o tome gde bi. Oni znaju samo da hoće u Evropu“, kaže Nanu.

Čekanje na grupu broj 88

Safvat Estif bodri sam sebe. Otišao je iz Alepa, grada koji opsedaju Asadove snage i kojem preti i humanitarna katastrofa. „Ovde sam konačno na sigurnom. Pobegao sam od rata Siriji i, bez obzira na sve, ne žalim se“, kaže on za DW. Pa ipak, taj 26-godišnjak ne oseća se sasvim bezbedno. Povremeno je ljut. Platio je 700 dolara da se preko mora prebaci od Turske do Grčke. Poslednjih 25 kilometara do mesta Idomeni prešao je pešice. Sada ne može da shvati zašto je baš tu došlo do zastoja. „Dobili smo brojeve i čekamo. Sada je na redu grupa 62. Moja grupa ima broj 88 i može da potraje dok ne pređemo granicu.“

Možda Safvat ne prati visoku politiku. Možda ne zna da je nedavno Austrija odlučila da uvede dnevne kontigente izbeglica koje će primiti ili proslediti do Nemačke. Možda nije čuo da zemlje Balkana sviraju po austrijskim notama, da su saopštile kako će dnevno propuštati najviše 500 do 600 ljudi. Ali Safvat svakako vidi efekte te visoke politike – ovde, u Idomeniju, sve se odvija veoma sporo. Čak i ratne izbeglice iz Sirije smeju samo u malim grupama da prelaze granicu ka Makedoniji. To je željeni domino-efekat na Balkanskoj ruti, kako su to rekli neki predstavnici Austrije.

Safvat je spreman da čeka. Boji se samo da jednog dana i Grci ne zatvore svoje granice na severu. Pre par dana rečeno je da Avganistanci više ne mogu dalje. „Ko kaže da prekosutra to isto neće biti i sa Sirijcima“, pita se mladić iz Alepa. Nadu ne gubi ni Džavad iz Avganistana. Nemačka je, kaže, dobra zemlja. Zemlja u kojoj nema rata. On tamo želi da ide. A šta će da radi u Nemačkoj? „Da živim u miru i da studiram. I da igram fudbal sa prijateljima.“