Bio je tu kada sam došao na svet. Nije čekao da naučim slova, pa da mi uđe u glavu. Popodne bi otac utišavao nas decu i pojačavao radio. Vesti, a potom „Novosti dana“, bili su puni nerazumljivih rečenica na koje se otac mrštio, ponekad gunđao. Čak bi mu se omakla i poneka psovka.

Još tada sam zapamtio zagonetnu reč kojoj nisam mogao dokučiti smisao – Tanjug. „Kako javlja Tanjug“ ili „Kako javlja Asošijeted pres, a prenosi Tanjug“. Moglo se čuti i „kako javlja Tass, a prenosi Tanjug“.

Zaključio sam da su te čudne reči zapravo imena ljudi koji pričaju priče. Tanjug, glavni među njima, katkad bi pričao tuđe, a češće samo svoje priče.

Kada sam dorastao do novina, shvatio sam da iza većine vesti stoji novinska agencija sa tim nazivom. Skraćenica za neobičan izraz Telegrafska agencija nove Jugoslavije postala je kolokvijalna imenica kojoj niko nije tražio značenje. Bila je ispunjena nekom vrstom svečane ozbiljnosti i pouzdanosti. Današnjim jezikom bi se reklo da je na jednopartijskoj jugoslovenskoj medijskoj mapi ta reč postala brend.

Studentski Tanjug

Sredinom osamdesetih morao sam znati sve o Tanjugu – kao student novinarstva. Bila je kasna jesen kada nama je profesorica teorije i prakse novinarstva Vlatka Krsmanović saopštila da je obavezan deo našeg studijskog programa poseta Tanjugu.

To je značilo ukrcavanje u večernji voz u Sarajevu. Nas četrdesetak u jednom vagonu, pravi osinjak. Buduće novinarke i novinari mladenački nonšalantni, radovali su se ekskurziju u Beograd kao dobroj prilici da oneobiče studentski život. Imali su nameru da izlet pretvore u žurku.

Teško je današnjim generacijama objasniti šta su nam značili tadašnji vozovi. U kupeima se jelo, spavalo, pilo. Mudrovalo. Neki jugoslovenski drugarice i drugovi su čak vodili ljubav na sedištima iznad kojih su bile fotografije gradova, pridržavajući rukom ručicu na vratima. Vozovi u pravcu mora leti su bili krcati, ali sarajevski večernji voz za Beograd je bio tek solidno popunjen.

Treba li reći da se u kupeima pijuckalo, pevalo i smejalo do kasno u noć. Kada je profesoricu i devojke savladao san, nas nekoliko se izvuklo u pravcu vagon-restorana. Pošto više ne postoje ni vozovi tog tipa, a pruge u nekim krajevima zarastaju u korov, možda bi starije trebalo podsetiti na ove bircuze na točkovima.

A mlađima bi podsticaj za maštu mogli biti stihovi ranog Bore Čorbe: „Ja sam Solunac vagon-restorana“. To je tip koji se drži za šank dok se voz klati i natapa tugu pićem. A može i onaj dodatak o atmosferi u tadašnjim vozovima: „Čitav vagon smrdi od prljavih nogu, piletina, pivo, pijani kreteni“.

Da ne dužim, te noći smo Nermin, Tufko, Jure, Majo – neka mi oproste oni koje sam zaboravio – gomilali prazne pivske flaše stojeći za pultom u vagon-restoranu. Jure nas je učio da pevamo „Da nije ljubavi, ne bi svita bilo“.

Sa sve većim dotoka piva, sluh nam je bio sve gori. Na kraju smo se mi drali, a Jure je rezignirano cevčio pivo. Uspeli smo da odspavamo tek sat ili dva. Beogradska Železnička stanica nas je dočekala uzdisanjem lokomotiva i povicima nosača kofera.

Obilaska Tanjuga se sećam kao kroz maglu. Očekivao sam da ću doživeti neku vrstu novinarske inicijacije. A samo nas je ostariji novinar, sa impozantnim podočnjacima, očito umorniji od nas, proveo kroz zgradu i redakcije. Pitao sam se u kakvom je on vagon-restoranu proveo noć, naš stariji brat po patnji.

PRIZAD podiže zgradu

Zgrada mi se svidela. Njen nastanak nije bio tajna ali tadašnje vlasti su skoro rutinski tvrdile da prava istorija počinje sa njima, pa nikoga previše nije ni zanimala predratna istorija zgrade. Sada, dok pijem kafu u kafiću iza te građevine, četiri decenije posle mamurluka u Tanjugu, znam da ona prvobitno nije imala nikakve veze sa novinarstvom.

Tamo gde se Obilićev venac na levoj strani strmo pretvara u Topličin venac, a pravo nastavlja do Carice Milice, u tom trouglu ulica, zgrada je završena 1939.

Naručilac radova je bilo Privilegovano izvozno akcionarsko društvo, poznato po skraćenici PRIZAD. Zadatak mu je bio da podstakne izvozne poslove jugoslovenske kraljevine. Administrativno sedište Društva je projektovao Bogdan Nestorović, jedan od najznačajnijih beogradskih neimara prošlog veka. Valja podsetiti da je on osmislio zgradu Zadružnog doma, koja je danas sedište Radio Beograda, a uz Aleksandra Deroka je svojim planovima bitno doprineo današnjem izgledu hrama Svetog Save na Vračaru.

Zgrada PRIZAD-a je čedo svog totalitarnog vremena. Italijanski i nemački fašistički modernizam, ali i francuski monumentalizam mogu se iščitati iz graditeljskog rukopisa. Skladna moderna građevina sa fasadom lišenom ornamenata, smatra se jednim od najuspelijih Nestorovićevih dela.

Za tadašnjeg sarajevskog studenta novinarstva period od 1945. pa sve do kraja šezdesetih kada je počeo da čita i ponešto zapisuje izgledao je kao maglovita praistorija. Iz današnje perspektive, decenija tek nešto duža od trena.

Prva posleratna namena zgrade u socijalističkoj Jugoslaviji bila je u skladu sa elementima totalitarnog modernizma u njenoj arhitekturi: Tu se uselilo Odeljenje za zaštitu Naroda – Ozna. Već od 1946. Ozna se deli na vojnu Kontraobaveštajnu službu (Kos) i Upravu državne bezbednosti, svima poznatu kao Udba.

Razmišljam o planovima likvidacije, prisluškivanja, praćenja, dezinformisanja, zagorčavanja života emigrantima, disidentima i „unutrašnjem neprijatelju“, koji su nastajali u ovoj velikoj kamenoj školjci u čijem hladu uživam u miholjskom letu.

Nešto od policijske tradicije svakako je vidno sačuvano, jer je zgrada prevelika za ono što je ostalo od Tanjuga, pa je pored donjeg ulaza vidna poruka na tablama Ministarstva unutrašnjih poslova koja nas obaveštava da su tu smešteni delovi Policijske uprave grada kao i kriminalističke policije.

Rupa iznad vrata verovatno znači da je nekome smetao stari natpis. Šta god pisalo na njemu.

Telegrafska agencija nove Jugoslavije

Inače sam Tanjug je osnovan pre tačno osamdeset godina, 5. novembra 1943. u Jajcu. Komunistička partija Jugoslavije je htela da se profesionalnije uključi u propagandni i informativni rat – partizanski gerilci su se već prekalili u borbi, ali ne i na informativnom frontu.

Moša Pijade je u trenutku kada je nastupio kao osnivač Tanjuga iza sebe imao razvojni put od slikarske škole u Minhenu i Parizu, srpskog ratnog reportera iz Velikog rata, komunističkog robijaša koji je u kraljevim tamnicama proveo 14 godina prevodeći Marksa, do Titovog ratnog zapovednika partizanskim jedinicama u Crnoj Gori, odakle je povučen, kažu, zbog nemilosrdnog odnosa prema neprijateljima.

Prvi direktor Tanjuga je bio Vladislav Ribnikar, sorbonski đak i čovek koji je od Politike stvorio najtiražniji i najugledniji međuratni list.

Tanjug se isprva naslanjao na sovjetsku novinsku agenciju Tass, ali je sa meandriranjem socijalističke Jugoslavije u posleratnoj geopolitici uspostavila saradnju sa najvećim zapadnim novinskim agencijama kao i agencijama nesvrstanog sveta.

U zgradu koju sam i ja upoznao iznutra, Tanjug se uselio početkom šezdesetih. Najžilavije je zadržao ono jugoslovensko „J“ u imenu, mada je prelazio iz jedne države u drugu ne pomerivši se sa mesta. Bio je nacionalna novinska agencija Savezne Republike Jugoslavije, Državne zajednice Srbije i Crne gore i napokon Srbije. Međutim, nikome nije padalo na pamet da ga preimenuje u Telegrafsku agenciju Srbije – Tas.

Zagrobni život akronima

Tanjug je odlukom vlasti zvanično prestao sa radom 2015. godine. Jedna narodna izreka kaže da osuđenici na smrt ponekad žive duže. Tako je fantomski Tanjug godinama proizvodio vesti i izveštaje koji bi se mogli nazvati manje ili više umivenim vladinim biltenskim novinarstvom.

Pošto je takva situacija faktičkog života posle pravne smrti postala apsurdna, država je Tanjug „prodala“ preduzeću Tačno d.o.o. iza kojeg stoji kapital pevača Željka Joksimovića i kruševačkog kolekcionara lokalnih medija Radoice Milosavljevića.

Reč je, kažu jedni, o iznajmljivanju brenda na deset godina. Drugi se u tumačenju sadašnjeg statusa pozivaju na ugovoreno „ustupanje iskorišćavanja imovinskih prava“, šta god to značilo, da bi zaključili kako Tanjug nije privatno vlasništvo ali se njime može upravljati kao da jeste.

Tanjug se tako već treći put upokojio. Prvi put kada ga je instrumentalizovao Milošević. Drugi put kada ga je upodobio i upokojio Vučić. Treći put kada je ustupljen na „iskorišćavanje imovinskih prava“. Državno projektno finansiranje obezbeđuje isplativost njegovoj trenutnoj privatnoj reinkarnaciji. I takav Tanjug ostaje veran sebi iz devedesetih – neumorno proizvodi pozitivnu sliku vladinog sektora. Ko hoće, neka pogleda njihov sajt. Veoma je rečit.

Red je da se za kraj opet setim Vlatke Krsmanović, sarajevske Jugoslovenke. Ona je odbila da se 1992. povinuje tribalnom prekomponovanju stvarnosti, usuđujući se da kritikuje nasilje koje je organizovalo i vršilo paljansko rukovodstvo. Uhapsili su je početkom rata i odveli sa Grbavice na Pale.

Kada su je na osnovu brojnih intervencija posle 26 dana zatočeništva u fiskulturnoj sali oslobodili, domogla se Beograda – nisu hteli da je puste nazad u Sarajevo. Preslušao sam tonski zapis njene tužne priče, zabeležene po dolasku u Beograd. Dostupan je na internetu. Umrla je 1995. u izbeglištvu na Malti.

Zapravo je tih devedesetih Tanjug kroz koji nas je deceniju ranije vodila suštinski umro još pre nje, zajedno sa zemljom čije ime je udenuto u akronim.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.