Sedmogodišnja Zajnab živi u predgrađu Kabula. Tek je završila prvi razred, kad su talibani osvojili glavni grad Avganistana bez ispaljenog metka. Za nju su to gotovo mitska bića – čula je ranije za njih, ali ona i braća ih nikada nisu videli. Zapravo, prvi put je videla talibane na snimku koji joj je komšija pokazao na telefonu.

„Vozili su nečiji bicikl. Počeli su da viču na neke ljude jer su pevali“, kaže Zajnab za DW. To je njen prvi susret sa talibanima koji su vladali zemljom pet godina do 2001. Sada, u svom drugom „mandatu“, tvrde da će biti blaži i da neće zabraniti devojčicama da se školuju.

Otac devojčice nam priča da u njihovoj četvrti još nema talibana i da život deluje „normalno“. Deca još idu u školu, ali otac je spreman da ih zadrži kod kuće ako mu se učini da škola više nije bezbedna.

„Zajnab ne zna talibane, ali ja ih se sećam. Ona je videla video kako prave haos na ulicama, ali ja sam video mnogo gore. Nadam se da moja kćerka tako nešto nikada neće videti“, kaže otac za DW.

„Ne znam koliko dugo će još moći da ide u školu, zato želim da sada ide. Ne mora da oseća da se njen život promenio samo jer se zemlja promenila“, dodaje ovaj čovek.

Različite prakse

Tokom vladavine devedesetih su talibani zabranjivali devojčicama da se školuju, a ženama da se zaposle. Pokrivanje lica u javnosti je bilo obavezno, a žene su smele na ulicu samo u muškoj pratnji.

„Talibanska praksa poslednjih godina nije bila ujednačena na teritorijama koje su osvajali, ali u većini slučajeva nisu dozvoljavali da se devojčice školuju dalje od šestog razreda“, kaže nam Heder Ber, koja se u Hjuman rajts voču bavi pravima žena.

Ber primećuje da su talibani na konferenciji za štampu u utorak nastupili svesni da se svet zgražava nad njihovim tretmanom žena. Ipak, iako žele da budu viđeni kao legitimni vladari, pomenuli su da prava žena moraju biti „regulisana“ i u „našim okvirima islama“.

„To je srceparajuće, posebno za generaciju koja je rasla verujući da su talibani deo mračne prošlosti koji je naškodio njihovim majkama i bakama, ali njima ništa neće moći“, dodaje Ber.

Možda ne bude ni para za školstvo

Samira (15) živi nedaleko od Kabula i nije išla u školu od prošle sedmice. „Majka mi ne dopušta. Možda ću opet, kad se stvari smire“, priča ona za DW. „Ne želim da govorim o tome, niti da previše razmišljam, jer sve je to tužno i nerazumno.“

Njena starija sestra Nahida za sada se neće vraćati na univerzitet. „Svakog dana bih morala da prolazim pored talibana. Ne znam da li to mogu.“

Zaštita i osnaživanje prava žena i devojčica bili su deo zapadnih obećanja od dolaska američkih trupa u zemlju. Milijarde dolara su ulivane u obrazovanje, posebno devojčica. Nakon dve dekade od početka intervencije, od oko devet miliona školske dece devojčice čine oko 40 odsto.

Ali, sada se njihove porodice pitaju da li je nastavak školovanja bezbedan. Heder Ber kaže da, čak i ako rukovodstvo talibana iz političke kalkulacije dozvoli školovanje, može biti da će lokalni komandanti i obični borci na svoju ruku zabranjivati devojčicama odlazak na nastavu.

Kako dodaje Ber, obrazovanje devojčica počivalo je na finansijskim injekcijama donatora iz inostranstva. Ako Zapad istraje u tome da zamrzne sva sredstva nakon što su talibani uzeli vlast, onda para za školu teško da će biti. „Onda neće biti ni bitno da li talibani žele da dopuste devojčicama školovanje ili ne“, dodaje Ber.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu