Da se nemački investitori osećaju kao kod kuće – to je bio lajtmotiv izlaganja srpskog premijera Aleksandra Vučića u Berlinu. Glavno oruđe, kako investitori ne bi osećali nostalgiju, jeste budući Zakon o radu (ZOR). Posle peripetija i odlaganja, ali bez javne rasprave, taj zakon bi pred poslanicima trebalo da se nađe ubrzo posle 11. jula, za kada je zakazana sednica Socijalno-ekonomskog saveta. Onda će Skupština impresivnom većinom aminovati predlog koji joj dostave iz Vlade. Tog momenta će pomenutim investitorima laknuti, ali brojni stručnjaci sumnjaju da novi zakon uopšte pomaže radnicima.

Man'te procedure

Mediji analiziraju ZOR već skoro godinu dana, još od kako je u rekonstruisani Vučić-Dačićev kabinet upao reformator u pokušaju Saša Radulović. Njegove reforme su udarile o zid kancelarije tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade, samo da bi posle izbora ponovo bile vraćene na dnevni red. I to dosta tiho, bez javnih rasprava. Prema aktuelnoj regulativi, javna rasprava mora se organizovati kada se bitno menja uređenje nekog pitanja ili postoji povećano interesovanje javnosti. Na tu primedbu naprednjak Zoran Babić lakonski odgovara da nećemo se valjda sada hvatati za procedure i formalnosti jer „kada bi svi zainteresovani učestvovali u pisanju zakona, imali bismo 500.000 različitih mišljenja koja nikako ne bi mogla da se usklade“.

Doduše, javne rasprave su često puka formalnost i farsa, kaže novinarka Danasa Ruža Ćirković. „Uprkos tome, javnost je veoma slabo upoznata sa pojedinostima novog ZOR, recimo kod preraspodele radnog vremena ili pokušaja vlasti da linearno umanji plate svima, a nedopustivo je da se zakon time bavi“, kaže ona u razgovoru za DW. Dok je javnost predozirana policijskim južnim voćem, ispod radara prolazi zakon koji će, prema procenama sindikalaca, odmah pogoditi novčanik milion radnika u Srbiji te načiniti radno vreme relativnom kategorijom koja može da se rasteže kako poslodavcu odgovara.

Jeftiniji rad(nik)

Ovde treba reći da se zapravo ne zna kakav će nacrt zakona na kraju doći u Skupštinu. Iz više verzija koje su držane dalje od javnosti moglo se saznati da će plate biti umanjene raznim trikovima – po osnovu minulog rada radnici će u proseku gubiti 2.000 dinara mesečno, smanjiće se osnovica za odmor, bolovanje i druga odsustva, otpremnina će se plaćati samo za staž u aktuelnoj firmi, pri odlasku u penziju dobijaće se dve umesto tri prosečne plate. Ni sami poslodavci ne bi bolje napisali predlog. „Čak su se i oni iznenadili tim smanjenjem plata“, kaže Ruža Ćirković. „Njihov cilj – koji uopšte ne kriju – jesu što manja prava radnika i što manje obaveze poslodavca.“

Za deo zakonodavstva koji reguliše rad trebalo bi da budu zainteresovane tri strane, koje su deo famoznog socijalnog dijaloga: država, svet rada i svet kapitala. „Ali tu postoji strukturalni problem“, upozorava Stefan Aleksić, autor portala Peščanik. „U tom trouglu ne može da dođe do ravnopravnog dijaloga jer se država jednostavno svrstala na stranu kapitala. Ovime se radikalno pojeftinjuje rad kao bi se ugodilo svetu kapitala i njegovom profitu“, kaže Aleksić za DW. Objašnjava da, kada ekstremno osiromašite stanovništvo i produkujete nezaposlenost, oni koji imaju posao biće primorani da za mnogo manju nadoknadu rade mnogo više.

To predviđa i deo zakona koji se bavi preraspodelom radnog vremena. Najpre su tvorci hteli da omoguće preraspodelu u roku od 12 meseci – u prevodu, radnik bi mogao da radi po 12 sati dnevno, sedam dana u nedelji i tako nekoliko meseci, a da zatim sledećih meseci ne dolazi na posao kako bi se radni sati ujednačili. „To je veoma upitno s obzirom na zdravstveno stanje, uslove života stanovništva i troškove koji bi nastali za zdravstveni sistem. Ovde se o tome ne priča, nego imamo obično političarenje“, kaže Ćirković. Na kraju će izgleda biti dozvoljeno 60 sati rada nedeljno – to je više od osam sati svakog dana.

Naš drugi sagovornik Aleksić podseća na silne ljude koji za male pare noću rade po trafikama ili prodavnicama, a kojima će se sada plaćati manje: „Smenski rad koji je teži od običnog biće nepravedno malo plaćen.“

Javni sektor pošteđen

Ima, doduše, mnogo smenskih radnika i u državnim firmama. Uostalom, zvaničnici poručuju da se novi zakon i pravi zbog rezanja izdataka u gojaznom javnom sektoru. Ali da li će biti baš tako? „Zakon predviđa minimum obaveza poslodavca i prava radnika, ali niko njima ne brani da se dogovore o više prava“, kaže Ruža Ćirković. „Sindikat Kolubare ili Telekoma će se vrlo lako dogovoriti sa svojim poslodavcem državom – jer imaju načina da izvrše pritisak – da poprave rešenja iz zakona. Vidite da se sindikat Kolubare ne ženira mnogo zbog ukidanje naknade na smenski rad, na koji se tamo uzimaju grozne pare. Taj sindikat je država u državi i znaće da isposluju to pravo u kolektivnom ugovoru.“

Tako je nastala opasna podvala, smatraju sagovornici Dojče velea. Umesto da partije konačno prekinu da zapošljavaju svoje apartčike na direktorska mesta, a članstvo na portirska mesta, one donose zakon koji će pogoditi samo privatni sektor. „Partije obezbeđuju svoju bazu tako što zapošljavaju članstvo u javnim preduzećima i administraciji“, kaže Stefan Aleksić. „Sada će privatnici mnogo lakše otpuštati radnike koji su produktivni – jer u privatnom sektoru su svi nužno produktivni. Tako se ne ukida korupcija koju nazivamo partokratijom, naprotiv – ona se samo ohrabruje jer raste komparativna vrednost državnog posla odnosno partijske knjižice.“

Aleksić veruje da je dugoročna taktika podela radništva: „Ovi u javnoj služi biće zadovoljni jer će kolektivnim ugovorima isposlovati malo bolje plate i neke povlastice. Sa druge strane, u privatnom sektoru sindikati ne postoje.“ Zbog toga Ruža Ćirković tvrdi da će se zakon primenjivati jedino kod privatnika čiji će radnici platiti čitavu cenu rasterećenja poslodavaca. Dolazi se u grotesknu situaciju: „Radnicima u privatnom sektoru bi bilo vrlo dobro ako se pobune radnici u javnom sektoru.“ Ali izgleda da se oni neće preterano pobuniti: kako kaže jedan od dvojice večitih sindikalnih vođa, problem je još samo u proširenom dejstvu kolektivnog ugovora: „Ako se oko toga dogovorimo sve ostalo rešavaćemo u hodu.“

Stižu dolari?

Reformom će, izvesno, biti zadovoljni patroni krupnog kapitala koji se u narodu zovu investitorima. Međutim, da li će od toga profitirati i srpsko društvo? Da li će se konačno sliti investicije i nići stotine hiljada radnih mesta koje su građanima obećane u prethodne dve kampanje? „Ne možete da rešite problem koliko god da liberalizujete svet rada, jer isto rade i sve države oko nas pa čak i Evropi i svetu. Uslovi koje nudite investitorima već postoje preko granice – svi pojeftinjuju rad. Trebalo bi da pogledamo primer Makedonije, gde oštri zakoni o radu nisu doneli ni investicije ni porast zaposlenosti“, kaže Aleksić. „Privredu može da pokrene isključivo povećanje potražnje, a ne pojeftinjenje rada ili tehnokratske špage. Blesavo je tvrditi drugačije“, dodaje on.

Srpska vlast čak i ne krije da su promene ZOR tražili strani investitori, premijer se zahvaljuje Američkoj privrednoj komori na doslednoj podršci u izmenama radnog zakonodavstva. Naš sagovornik Stefan Aleksić za sebe kaže da je ubeđeni levičar, ali da ne veruje u zavere zapadnih privrednih komora protiv radnika. Stvar je mnogo jednostavnija: „To je tesna sprega sveta politike i sveta krupnog kapitala, koji je sposoban da političkoj eliti obezbedi egzistenciju kakvu žele. Tim savezom obe strane kupuju sebi privilegovane pozicije. Imate primer Sjedinjenih Država gde je korupcija legalizovana. Zove se – lobiranje.“

Kako je primetio jedan tviteraš, dok reforma radnog zakonodavstva Srbiju pomera u pravcu Teksasa – gde sve ide na vodenicu kapitala – za radnike će ta reforma više ličiti na Teksaški masakr motornom testerom. Ali nema šta sada da se kuka, poručuje ministarka Kori Udovički – narod je, kaže, na izborima odabrao reforme.