Ja sam migrant iz Pakistana koji živi na Zapadu. Samo zbog toga strahujem od retorike podela koja prati ovakve tragedije. Ta se retorika protekle sedmice mogla čuti u vezi sa napadom u Mančesteru. Zaprepašćen sam uticajem islamofobije na politiku i radujem se svakom liberalu koji mi priskoči u pomoć kako bi ispravio nepravedne tvrdnje o migrantima. Ali, ja tačno znam kako izgleda religijski fašizam: to je zakon koji ženu proglasi odgovornom zbog toga što je silovana, to su horde ubica koje usmrte studenta jer je osumnjičen za bogohuljenje, to je masakr nad 132 školske dece.

U mnogim islamskim zemljama je političkim mejnstrimom ovladao religiozni ekstremizam. Zbog toga i ja takođe razumem kada me ljudi pitaju: da li muslimani stvarno to žele? Hoće li i kod nas posaditi to seme ako ih pustimo u zemlju?

Razumljiva su to i ozbiljna pitanja na koja nije moguće dati jednostavne odgovore. Činjenica je da su mnoga islamska društva neprijateljski nastrojena progresivnoj politici, ali to ne znači da islam ne može takođe da bude izvor inspiracije za naprednu politiku u ovim društvima.

Religioznost se oblikuje na osnovu ličnih iskustava. Zato je nemoguće obuhvatiti sve moralne vrednosti vere. Roditelji 132 ubijene dece u napadu Talibana u pakistanskom Pešavaru 2014. osećaju da pripadaju muslimanskoj veri. I ja zaista ne znam kako oni mire te dve činjenice, da su i sami muslimani, i da su im deca pobijena u ime islama.

Terorizam je spektakl nasilja koji budi strah i našu moć imaginacije okreće protiv nas, pisao je izraelski autor Juval Noa Harari u britanskom Gardijanu. Ovaj „teatar terora" krivi političke perspektive. Danas je mnogo važnije osmotriti ono što se od terorizma teško vidi – mnoge nijanse i raznolikost muslimanske vere.

Već je toliko puta rečeno: ovaj argument primorava pobliže razmatranje kategorije zvane „zapadna društva".

Uverenje da je islam stabilna celina, nezavisna od vremena i prostora, isto tako je pogrešno kao i ideja da su zapadna društva bez ostatka sveta postigla svoju toliko hvaljenu otvorenost. Vrednosti poput slobode, tolerancije i racionalizma nisu prava koja se stiču rođenjem u jednoj jedinoj kulturi. Ako bismo zaista želeli da upoznamo islamski svet u svoj njegovoj kompleksnosti, morali bismo se pomeriti korak u stranu, odnosno izaći iz sopstvene senke.

Jedan od najuočljivijih detalja u filmu „Mesečina" Berija Dženkinsa iz 2016. je da u njemu ne igra nijedan jedini beli glumac. On tematizuje sve tipične teme iz života crnaca (drogu, kriminal, mačizam). Filmu je uspelo da ostane u svom kontekstu bez obzira na očekivanja spolja.

Zamislite sličan film o muslimanima u Mančesteru. Kakve bismo sve karaktere tamo susreli? Možda 22-godišnjeg Britanca libanskog porekla koji tokom putovanja u građanskim ratom razorenu domovinu biva indoktrinisan od strane ekstremista. Sebe vidi kao važnog pešadinca u svetom ratu i iz neobjašnjivih razloga razmišlja da se tokom jednog pop koncerta bombom raznese u paramparčad.

Za to vreme na posao u Mančesteru stiže Sem Aršad, šef jedne taksi kompanije. Telefoni su se usijali – tinejdžeri u histeriji, zabrinuti roditelji. Saznaje da se dogodila teška eksplozija tokom pop koncerta i jasno mu je da je tu morala da bude veoma mlada publika i da mnogi do njih nemaju novca za taksi. Spontano odlučuje da ponudi besplatnu vožnju kako bi ljudi mogli sigurno doći kućama.

Neki su teško ranjeni, taksista ih hitno prebacuje u bolnicu gde ih prima dr Munir Hakimi. Rane su užasne ali on je već video slične dok je kao dobrovoljac lečio ljude na sirijskim teritorijama pod kontrolom pobunjenika. Seća se kako je operisao ljude pod stalnom vazdušnom opasnošću.

Nekoliko sati kasnije Islamska država preuzima odgovornost za napad. Hakim se nada da će svi ljudi koje spasao i tamo i ovde jednog dana spoznati šta im je zajedničko, šta je na kocki.

Kada se vest o napadu proširila, hiljade ljudi su se okupile na Albert skveru kako bi izrazili jedinstvo i protivljenje. Među njima je bilo mnogo muslimana. Nakon besane noći, morali su da se pripreme za paušalne uvrede i poniženja. Teroristi su se pak u isto vreme radovali. A onda svi idu na spavanje prethodno se moleći istom Bogu.