Prostorije sa velikim prozorima i mnogo svetla. Beli zidovi, svetlozeleni podovi i crvene fasade. Na prvi pogled berlinski Hajdering zaista ne izgleda kao zatvor. Samo dvostruka metalna ograda sa bodljikavom žicom, visoka na nekim mestima i do šest metara, jasno ukazuje da se ne radi o nekom školskom domu, već o kaznenoj instituciji. Zatvor koji je zvanično otvoren u četvrtak (21.3.) u berlinskoj „žutoj štampi „vrlo brzo je dobio etiketu „luksuzna ćuza“. „Luksuz i zatvor se međusobno isključuju. Naš zatvor nije srednjevekovna tamnica, već moderna berlinska kaznena institucija“, pravda se njegova direktorka Anke Štajn.

Različite savezne pokrajine – različiti zatvori

Ćelije u njemu, zovu se „zatvorske sobe“. One imaju deset kvadratnih metara, što je nekoliko kvadrata više od minimuma. U Nemačkoj zatvorske ćelije ne smeju, naime, da budu manje od sedam kvadrata, jer se smatra da se u protivnom „vređa ljudsko dostojanstvo“. To je 2006. odredio Savezni ustavni sud, kao i to da WC mora da bude odvojen od prostora u kojem zatvorenici spavaju. „To ne znači da je sedam kvadrata pozitivni standard“, objašnjava Frider Dinkel, kriminolog na univerzitetu „Ernst Moric Arnt u Grajfsvaldu.

„Savezni ustavni sud je to svesno obrnuto formulisao: ako je neka ćelija manja od sedam kvadrata, onda vređa ljudsko dostojanstvo. Standard u našim zatvorima je zapravo deset do dvanaest kvadrata za jednokrevetnu ćeliju“. Novi berlinski zatvor koji se sa ćelijama od 10 kvadrata smatra luksuznim, time je, zapravo, u okvirima standarda. Oni, međutim, nigde nisu definisani. Celu stvar dodatno komplikuje činjenica da su u reformi federalnog uređenja Nemačke pre sedam godina, nadležnosti za tu oblast dodeljene isključivo nemačkim saveznim državama, tako da ne postoji jedinstveni zakon o izvršavanju kazne zatvora na saveznom nivou. Većina saveznih država se uglavnom drži starog zakona, ali neke su uvele i sopstvena pravila.

Šta je važnije – kontrola ili resocijalizacija?

„Federalni sistem ima za posledicu da se u pojedinim saveznim državama uslovi u zatvorima potpuno razlikuju“, objašnjava Rita Haferkamp, naučna saradnica na Institutu „Maks Plank“ za međunarodno pravo u Frajburgu. „Zato je potpuno drugačije ako služite zatvorsku kaznu u Bavarskoj ili u Berlinu.“ U berlinskim zatvorima su tako postavljeni telefoni na kartice, dok u Bavarskoj zatvorenici mogu da telefoniraju samo u vanrednim slučajevima, i to uz nadzor. „U Bavarskoj je fokus na kontroli, na bezbednosnom aspektu“, kaže Haferkamp.

To se odražava i u zakonu o izvršavanju kazne zatvora. U njemu, za razliku od starog zakona, resocijalizacija zatvorenika nije jedini i glavni cilj, već je isto tako važan cilj – zaštita zajednice od daljih kaznenih dela. Radna grupa koja kritički analizira sistem izdržavanja kazni u Nemačkoj, u tome vidi okretanje leđa modernom, humanističkom konceptu kaznenih institucija kakav je bio definisan u starom zakonu. Još uvek su, međutim, savezne države koje idu tim putem u manjini – desetak njih izradilo je zajednički nacrt zakona koji se oslanja na stari zakon i u kojem je resocijalizacija i dalje primarni cilj.

Puno prostora za interpretaciju

Standardi tog humanističkog koncepta izvršavanja kazne zatvora prate međunarodne smernice, ali ih nemački Savezni ustavni sud svojim odlukama prenosi u praksu. Neprecizne formulacije, proizvoljne smernice, neodređeni zakonski pojmovi u zakonima o izvršavanju kazne zatvora ostavljaju, naime, mnogo prostora za interpretacije. To je naročito vidljivo kod organizacije slobodnog vremena, prava na obrazovanje i doškolovavanje, kontakt sa spoljnim svetom i prostorni smeštaj zatvorenika.

„Mora se naglasiti da Nemačka uglavnom ispunjava međunarodne standarde, a delimično čak i 'prebacuje normu'“, ukazuje stručnjak za kazneno pravo Rita Haferkamp. Ona, međutim, dodaje da Nemačka nije uzor na tom području. To su, pre svega, skandinavske zemlje. One imaju i najnižu stopu izdržavanja zatvorskih kazni. „Mi smo u Nemačkoj mnoge metode preuzeli iz severnoevropskih zemalja, ali i iz Kanade“, potvrđuje i kriminolog Dinkel. On se već godinama zalaže za uvođenje takozvanih „prelaznih domova“ – kao, na primer, u Švedskoj – u kojima se zatvorenici pripremaju za život na slobodi. Za raspravu o prevelikoj količini „luksuza“ u novom berlinskom zatvoru on nema razumevanja: „Zatvor ne treba da bude maksimalno nehuman, mračan ili neudoban. U njemu se ljudi moraju tretirati tako da dobiju motivaciju za život bez kazne.“

Autori: Vulf Vilde / Dunja Dragojević

Odg. urednica: Ivana Ivanović