1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Završnica u Siriji?

Aleksandar Kudašef8. februar 2016.

Dok u Ženevi nastoji da se pregovara, Rusija i Asad nastavljaju ofanzivu na Alepo. Naročito jedan igrač bi iz takvog razvoja događaja mogao da izađe kao pobednik, smatra Aleksandar Kudašev.

Syrien Aleppo Zerstörung nach Luftangriffen
Alepo, 4.februar 2016.Foto: Reuters/A. Ismail

Izgleda kao da se u Siriji bliži završnica. Bašar al Asad ponovo preuzima primat. Uz žestoku vazdušnu podršku Rusije i verovatno sa velikom logističkom i tehničkom podrškom sirijske vojske na terenu. Opkoljavanje Alepa ima karakter odlučujuće bitke. Ukoliko Asadove snage osvoje grad, sirijski despot dobija mnogo više od jedne bitke: U tom slučaju bio bi odlučujući faktor u razrušenoj Siriji koja gori, a Građanima bi, međutim, i dalje preostali samo bekstvo, prilagođavanje ili smrt.

Sa druge strane, Sirija je još samo veštački geografski pojam. Mozaik od regiona, mesta, sela, oblasti i gradova u kojima reč imaju sirijska vlada, različite opozicione snage, ubilačke bande Nusra fronta i takozvane Islamske države. Ljudi, sirijski građani u tom krvavom građanskom ratu imaju samo jednu ulogu: oni su žrtve, čiji se život ne broji.

Rusija: na strani Asada

Asad se vratio uz pomoć Rusa. Oni su iskoristili vakuum. Putin se odlučno umešao. Jedan od njegovih ciljeva je da Asad ostane na vlasti. Tom cilju Kremlj treutno sve podređuje. Otuda ta rigorozna vojna odlučnost, bez imalo ustručavanja. Drugi cilj je stabilnost u regionu, čak i uz autokratiju. Niko više ne govori o nekom arapskom proleću ili pak o lepoj ideji arapske demokratije. Taj san je postao iluzija. Međutim, niko ne može da kaže da li bi Sirija jednoga dana stvarno mogla da postane faktor stabilnosti.

Aleksandar Kudašef

Čitav Zapad, pre svega SAD, dakle Barak Obama, sve to posmatraju bespomoćno, pre svega pasivno. Oni znaju da vojna intervencija ništa ne donosi i da postoji rizik da se sve završi još većom eskalacijom. Na čijoj strani bi uopšte zapadne snage trebalo da se bore?

Nemoć Zapada

Zato se političari zalažu za mirovne pregovore u Ženevi, iako će oni biti nastavljeni tek krajem februara. Zapad se nada da će se rešenje postići za pregovoračkim stolom, dok se u Siriji na terenu nastavljaju borbe. Odlučujuće pitanje glasi ko bi Sirijom trebalo da vlada nakon što se postigne mir? Opozicija, koja nikog nema iza sebe? Asad, podupret bajonetima Rusa? Ili, recimo otvoreno - islamistički džihadisti? I da li će uopšte biti Sirije kao pre 2010.? Nemoć Zapada stvorila je vladajući vakuum koji je omogućio terorističkoj miliciji, Putinu i Asadu da se uopšte u sve to upletu.

Dakle, ostaje posredni rat i time rat dve regionalne sile: Saudijske Arabije i Irana. U Rijadu su prepoznati znaci vremena. Sa neodlučnom, gotovo stidljivom uzdržanošću se ne može napred. SAD će Saudijsku Arabiju još samo ograničeno podržavati. Dakle, neophodno je osloniti se na sopstvene snage – i Saudijska Arabija u međuvremenu priprema čak i kopnene snage protiv IS. Jedna skoro revolucionarna promena svesti, rođena iz straha da se bliži kraj. Pravi pobednik te ubilačke igra za prevlast, zove se Iran. Kroz rat u Siriji i posle njega, Iran će biti glavna regionalna sila na Bliskom istoku. Jerusalim je zbog toga zabrinut. Završna bitka u Siriji je počela.