Kristijan i Mihael sede u trpezariji centra za pomoć beskućnicima evangelističke organizacije „Dijakonija“ u Oberhauzenu. Pre podne je odmaklo, ali su ipak uspeli da dobiju doručak. Ni jedan ni drugi nemaju mesto prebivališta. I novca više nemaju nego što ga imaju, a sa svim ovim poskupljenjima i ono što imaju sada je još manje.

„Već sada je nemoguće spojiti kraj s krajem“, kaže Mihael. Upravo se razveo i čitav njegov svet se raspada. „Ranije sam u prodavnici uvek uzimao velika kolica, a sad za isti novac mogu samo da napunim korpu.“

Inflacija, poskupljenja... Umoran mladić ne zna kako dalje.

-pročitajte još: Kako nemačka Vlada želi da reši problem beskućništva

I Kristijan se žali na skupoću. Nedavno je izašao iz zatvora nakon odslužene kazne i ustanovio je da su „namirnice koje koštaju manje od dva evra uvek rasprodate“.

Raspoloženje im je još tmurnije kada im se postavi pitanje: kako će preko zime? Jasno je da će i tada često morati da spavaju napolju. Mihael priznaje da ga je strah. Kristijan kaže da se ne boji, ali da zna šta to znači kada je hladno.

Još nisu počele prave nevolje

Obojica su svesni da je sve teže doći do socijalnog stana. Ne samo da ima sve više onih iz Nemačke kojima je to potrebno, već su u takve stanove sad smeštene i izbeglice iz Ukrajine.

Frank Bremkamp koji je na čelu crkvene ustanove u kojoj Mihael i Kristijan doručkuju kaže da nas „čeka teška zima“. Ali kaže i da „kriza još nije zaista pogodila one kojima je potrebna pomoć“. Bremkamp ima iskustva, odavno se bavi socijalnom pomoći u Oberhauzenu, bivšem industrijskom centru koji danas ima oko 200.000 stanovnika. Procenjuje da u njegovom gradu ima tristotinak osoba koje zaista nemaju nikakav krov nad glavom, ali, kaže, u sklonište dolaze obično tek kad je zaista ciča zima.

„Mi smo spremni za hladne dane“, samouveren je Bremkamp. Magacini su dobro napunjeni, jedino nedostaju dobre cipele i topla odeća. Hvali se donacijom od 20 takozvanih „Shelter-Suits“. To su nepromočive jakne koje mogu da posluže i kao vreće za spavanje, a imaju čak i ušiven šal. Ima i običnih vreća za spavanje, a ima i šatora. Pokazuje nam i svetiljke bez baterija – dovoljno je povući konopčić. Bremkampova parola glasi: „Kod nas niko neće ostati izgubljen!“

Kad zaprijeti otkaz...

Iako Bremkamp tvrdi da je spreman za izazove, u udruženju humanitarnih institucija evangelističke crkve su zabrinuti. Biće sve teže pronaći smeštaj za one koji nemaju ništa.

„Sve skuplja hrana veoma opterećuju najsiromašnije. S novcem koji imaju sebi gotovo ništa više ne mogu da kupe“, kaže Marija Lohajde, članica uprave odeljenja za socijalnu politike udruženja „Dijakonija Nemačka“.

Ipak, u gradskoj upravi Oberhauzena naglašavaju da ne treba dizati paniku. U gradu u suštini ima malo osoba koje zaista nemaju gde, a gradi ima i dom za šezdesetak beskućnika i samaca, ali i za porodice.

Tu je i Katolička crkva, i Mark Vroblevski iz „Karitasovog“ Doma „Karl Zonenšajn“ kaže da i oni imaju mogućnost da smeste sedamdesetak osoba. A ako to ne bude bilo dovoljno? „Brzo ćemo nešto da smislimo. Uvek smo uspevali da pronađemo još neko toplo mestašce.“

I Vroblevski kaže da je spreman za predstojeću zimu, ali nije sasvim optimista. Tokom pandemije je smanjen broj mogućih prenoćišta, ali to za sada još uvek ne ugrožavaju inflacija i skupi energenti. „To će se verovatno osetiti tek sledeće godine, kad ljudi dobiju nove račune za gas i struju, a i ukoliko firme u kojima rade počnu da otpuštaju“, kaže Vroblevski.

Veliki planovi vlade

Niko u stvari ne zna koliko tačno ljudi u Nemačkoj živi na ulici. Ministarstvo rada i socijalne zaštite procenjuje da oko 374.000 ljudi zaista nemaju krov nad glavom. Tome bi trebalo dodati i oko 178.000 osoba koje su praktično stalni stanovnici domova i prenoćišta za beskućnike. Socijalni radnici su međutim uvereni da su realne brojke daleko veće od zvaničnih statistika.

Vladajuća nemačka koalicija je imala velike planove u borbi protiv skupih stanova i u pomoći beskućnicima: u koalicionom sporazumu socijaldemokrata, Zelenih i liberala navodi se da je cilj da se do 2030. savlada problem beskućnika. „Svako kome je stan potreban, mora i da ga dobije“, kaže nadležna ministarka za stanovanje i stanogradnju Klara Gejvic. Aktuelni kancelar Olaf Šolc je, u vreme dok je bio na čelu Hamburga, i pokazao kako: izgradnjom hiljada komunalnih stanova. Proširenje takve ponude neminovno bi smanjilo stanarine svima.

Lepa ideja, ali ipak samo utopija?

Ali, sve je to bilo pre početka rata u Ukrajini. Onda je cena izgradnje eksplodirala. Čitav projekat gradnje velikog broja stanova jedva da napreduje, a i u socijalnim institucijama su skeptični i smatraju da ni to ne bi rešilo sve probleme.

„Imati dovoljno stanova jeste doduše pravi put, ali to nije sve“, kaže Mark Vroblevski. Ljudima kojima treba pomoć je stan samo jedan od čitavog niza problema: često je tu zavisnost, oni gotovo redovno dolaze iz razorenih porodica... To su ljudi koji su priznali poraz u životu i nemaju snage za novi početak.

Zato Vroblevski plan vlade smatra utopijom, a slično misli i Frank Brenkamp. Izgradnja velikog broja socijalnih stanova jeste cilj „koji se ne sme izgubiti iz vida“, ali on veruje da je nemoguće da se za samo osam godina baš svima obezbedi krov nad glavom.

A i sve je to ionako samo filozofiranje. Sada treba prvo misliti na zimu koja dolazi i na to kako pomoći beskućnicima da ne umiru od hladnoće.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.