Jens-Jirgen Fencki i ne sluti da će taj prolećni dan 1990, kada je u Frankfurtu došao da vidi izložbu o getu u Lođu, biti dan koji će da mu promeni život. Bila je to izložba fotografija kojima je tadašnji knjigovođa u getu Valter Genevajn beležio život i rad jevrejskih zarobljenika.

Jens-Jirgen gleda u ozbiljna lica, među njima je mnogo dece. A onda se zaustavi pred jednim izloženim pismom sa zaglavljem nacional-socijalističke stranke NSDAP. Upućeno je „gospodinu gradonačelniku Fenckom, u Licmanštatu“, a radi se o „isporuci nošene odeće do koje se došlo u sklopu jevrejske akcije“. To je odeća Jevreja koji su ubijeni u gasnim komorama u nacističkom koncentracionom logoru Kulmhof. Na pismu je gradonačelnik Verner Fencki napisao primedbu: „Razjasniti s Hansom Bibovim.“ On je upravljao getom u Lođu i bio je direktno podređen Fenckom. Nedelju dana kasnije gradonačelnik odgovara da je odeća „dezinfikovana“ i predata dalje nadležnim organizacijama za zbrinjavanje stanovništva.

„Tada mi je polako postalo jasno da moj otac ne samo da je znao za ubijanje Jevreja, već da je i sam u tome učestvovao“, kaže njegov sin Jens-Jirgen Fencki. Pa ipak mu je nakon izložbe trebalo još desetak godina pre nego što je skupio snagu da se suoči sa celom istinom o ocu. A ona je za njega bila više nego teška.

Uvereni nacista

Osmog septembra 1939, nedelju dana nakon početka nemačkog napada na Poljsku, jedinice Vermahta osvojile su Lođ. Prema Hitlerovoj naredbi, grad je preimenovan u Licmanštat. Grad je trebalo da postane primer ponemčenog područja u novoosvojenom nemačkom „životnom prostoru“ (Lebensraum), objašnjava istoričar Jakub Parol iz Muzeja nezavisnosti u Lođu.

Na čelo gradska uprave postavljen je tada 35-godišnji Verner Fencki. On je uvereni nacista i verni sledbenik Hitlera. Član partije je još od 1931. Osim vernosti „fireru“ on ima još jedan kvalitet: zna da drži govore kojima pali mase. Time se Fencki hvalio još dugo nakon rata. „Licmanštat pretvoriti u nemački grad – to ga je pre svega motivisalo“, kaže danas njegov sin. „U praksi to je značilo podjarmljivanje poljskog stanovništva i uništenje svih Jevreja“, objašnjava Jakub Parol.

Poljaci kao roblje

U Licmanštatu je trebalo da žive uglavnom Nemci. Krajem 1939. počela je velika akcija preseljenja. U grad je preseljeno oko 40.000 Nemaca, većina Poljaka je proterana. Oni koji su ostali morali su da odu u lošije delove grada. I morali su da rade. Nemački okupatori su čak i 14-godišnjake vodili kao sposobne za najteže fizičke poslove.

Svakodnevica Poljaka bila je mukotrpna. U prodavnicama su mogli da kupuju samo u određeno vreme, a lista za njih zabranjenih proizvoda postajala je stalno sve duža. Nisu smeli da voze automobile, a samo oni koji su išli na posao smeli su da koriste bicikle. U tramvajima su smeli da se voze samo u drugom vagonu. Muškarci su smeli da se žene tek sa 28 godina, a žene da se udaju sa 25. „Politika okupatora bila je jasna: Poljaci ne bi trebalo da se razmnožavaju, već samo da služe kao radna snaga Nemcima“, kaže Parol. Osim toga, većina crkava je zatvorena, a Poljacima je bio zabranjen odlazak u bioskope, pozorišta ili muzeje. Oni su važili kao niža rasa – „Untermenschen“.

Iza bodljikave žice

Još niže u rasnoj hijerarhiji kotirali su se Jevreji. U februaru 1940. u Lođu je uspostavljen geto, odvojen od spoljnog sveta i pod kontrolom policije. Na četiri kvadratna kilometra zbijeno je 160.000 Jevreja. U fabričkim pogonima radili su za Nemce, „Herrenmenschen“.

Tada 15-godišnji Natan Grosman radio je u limariji. „Kada sam se s posla vratio kući rekao sam: mama, gladan sam. Onda mi je ona dala i svoju hranu. Ona je kasnije i umrla od gladi, na mojim rukama.“ Natan je ostao sam – njegov je otac još pre toga bio ubijen, a stariji brat ubijen je u logoru Kulmhof. Natan je preživeo rat.

Zauvek Licmanštat

Na drugoj strani bodljikave žice, sredinom 1944. rođen je Jens-Jirgen Fencki. Porodica gradonačelnika živi u velikoj luksuznoj vili, sa služavkom i kuvaricom. Tog dana kada je on rođen, u getu je umrlo 22 ljudi.

Kao dete, Jens-Jirgen je svoje roditelje uvek čuo da govore samo o Licmanštatu – nikada o Lođu. Za njih su to bili njihovi „najbolji dani“. Otac je bio oduševljen idejom ponemčivanja, isto kao i majka – članica partije od 1932. Nakon rata to međutim nisu rado priznavali – u razgovorima za kućnim stolom oboje su uvek tvrdili da „nisu ništa znali“.

Saglasnost s ubijanjem

„Moj otac je bio uvereni nacista“, kaže Jens-Jirgen koji je detaljno istraživao dokumente o delatnosti Vernera Fenckog. „S ponosom je nosio prvo smeđu uniformu partije, a onda crnu uniformu SS, i potpisivao je dokumenta uprave geta. On je znao za uništavanje Jevreja i aktivno je u tome učestvovao.“

To stoji crno na belo i u jednom pismu iz marta 1942. Tu Fencki piše svom zameniku: „Uskoro će se razjasniti da li će nam Jevreji koji su sposobni za rad ostati na raspolaganju ili će biti uključeni u ’akciju’. Lično mislim da će ovo drugo biti slučaj i time će se čitava stvar okončati.“

Jens-Jirgen se jedva uzdržava da ne zaplače: „Evo, tu stoji sasvim jasno: saglasnost s ubijanjem. Verner Fencki je bio uvereni počinilac. Pod ’akcijom’ i ’okončanjem čitave stvari’ on podrazumeva ono što su nacisti nazivali ’Endlösung’ – ’konačno rešenje’ jevrejskog pitanja – Holokaust.“

A kod kuće je Verner Fencki znao da bude brižan otac, znao je da se šali, seća se sin. I danas mu je teško da nekako poveže te dve osobe. „Ja imam dva oca: jednog punog brige i ljubavi, njega znam iz svog djetinjstva. I drugog koji je bio ratni zločinac. Ja s tim moram nekako da živim“, kaže Jens-Jirgen Fencki.

Za svoja nedela Verner Fencki nikada nije osuđen. Državno tužilaštvo u Hanoveru 1961. je doduše pokrenulo istragu, ali ona je nakon nekoliko meseci okončana. U Saveznoj Republici Nemačkoj Fencki je nesmetano mogao da nastavi svoju karijeru državnog službenika.

Ručak kod „Firera“

Fencki je do kraja života ostao uvereni nacista. Duboko u duši nikada nije prestao da bude član nacističke partije NSDAP. Čak je smatrao uvredom kada su ga u procesu denacifikacije označili samo kao „onoga koji je bio pasivan sledbenik“. Jednom prilikom se na porodičnoj proslavi čak pohvalio da je dva puta posetio Hitlera u Berlinu, te da je na jednom ručku čak sedeo odmah do njega. To svoje uverenje on nije promenio sve do smrti 2004. Tada je imao 96 godina. Neposredno pre toga još je naglasio da je „antikomunista, antidemokrata i antisemita“.

„Na te smo se priče zgražavali“, kaže Jens-Jirgen. Ali šansu da svog oca prisili na razgovor nije iskoristio. Za to suočavanje nije bio spreman. „Kasnije mi to više nije bilo ni potrebno. Imao sam dokumenta koja su govorila umesto njega.“

Danas je Jens-Jirgen čest gost u sinagogama. Na školama i fakultetima on priča o svom ocu, uverenom nacisti. On ima brojne prijatelje Jevreje, a jedan od njih je i Natan Grosman. „Pomirenje“, pita Jens-Jirgen. „Ja s Natanom ne mogu da se pomirim, jer to je jedan drugi nivo. Ali mogu da preuzmem odgovornost i o tome pričam.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android