Te srede se u Beogradu hodalo tiho i uzdisalo glasno. Pred osnovnom školom „Vladislav Ribnikar“ tiskali su se reporteri, ubrzo i ljudi koji su došli da se oproste od žrtava.

Dva dana kasnije, oko škole su bile bare skorelog voska i svaki pedalj ograde bio je načičkan cvećem belih latica i plišanim igračkama.

Zemlja u šoku do tada je doživela još jedan potres, masovno ubistvo u Malom Orašju i Duboni.

Crni bilans dva amoka u dva dana brojao je devetnaest ugašenih života, uglavnom dece i mladih.

Amok je malajska reč koja označava da je nekog zaposeo duh zlog tigra. Danas se koristi da opiše ubilačke pohode bez posebnog biranja žrtava, bez političkog motiva. One gde je najteže odgovoriti na pitanje „zašto“.

U Srbiji se razmerno retko dešavaju slučajevi amoka. Ovakvi nisu zabeleženi nikada ranije. Dečak ubica iz „Ribnikara“ čak je ubeležen kao najsmrtonosniji ubica mlađi od 14 godina na celom svetu.

Propuštene šanse

Godinu dana kasnije, život je otišao dalje. Ali, kako? Psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović, koja je izbliza pratila slučajeve, kaže da je „normalno, ljudski i potrebno“ da život ide dalje i posle velikih tragedija. Ali, da pre toga treba odraditi domaće zadatke.

„Tragedija nas je uzdrmala i zbunila, a onda se krenulo u nastavak života koji nije organizovan“, kaže ona za DW.

„Ako želimo korak napred, onda moramo da se dobro postavimo u odnosu na ono što se dešava. Pa da planiramo sledeći korak kako bi žrtve bile uvažene, a ostali se osećali bezbedno i sigurno. Ti temelji nisu bili dovoljno čvrsti.“

Priča o institucijama koje nisu bile spremne na ovakve situacije. U danu pokolja u „Ribnikaru“ pred novinare je stupio predsednik Aleksandar Vučić sa već otkucanim „spiskom mera“.

Nedavno je Beogradski centar za ljudska prava u jednoj analizi našao da je jedina uspešna mera bilo razoružavanje građana – tragedije su neke navele da ponovo promisle da li im u kući trebaju ilegalni pištolj ili puška.

U škole su poslati policajci. Prvo je brzopleto odlučeno da se i deca u „Ribnikaru“ vrate u školske klupe, a potom da se školska godina najednom prekine ranije – za sve škole.

Po sopstvenom priznanju, tu odluku je doneo Vučić, pogođen razgovorom sa roditeljima koji su izgubili decu u „Ribnikaru“.

Džamonja Ignjatović kaže da je petljanje predsednika u mere vodilo sudaru sa stručnim preporukama. „A kad on već donese odluku, onda svi drugi ne mogu ništa“, kaže ova profesorka Filozofskog fakulteta.

Kako za DW kaže Dejan Ilić, urednik „Fabrike knjiga“ i autor Peščanika, tragedija je naravno i ljude na vlasti potresla na ljudskom nivou i nikako se vlasti nisu mogle kriviti direktno.

„Ali, oni naprosto imaju svoje prioritete“, priča Ilić. „Meni deluje da je jedina pomisao režima bila kako da to ne utiče na njih i kako da izbegnu odgovornost. Tako se problem gura pod tepih.“

Politika uvek i svuda

Jedina politička posledica zločina bila je ostavka tadašnjeg ministra obrazovanja Branka Ružića.

Ružić je prethodno optužio „zapadne vrednosti“ i video-igre za zločin u školi. Drugi su tvrdili da je kriva atmosfera u kojoj je recimo moguć mural posvećen zločincu Ratku Mladiću nedaleko od škole Vračaru.

Opozicija je tražila ostavku ministra policije i drugih. Vlast je odapela po kritičarima svom silom, optužujući ih da su „hijene“ koje se raduju nesreći jer štrpkaju političke poene.

Zapravo, samo dva dana od „Ribnikara“ i dok su još stizale vesti iz mladenovačkih sela, novinar Momir Turudić je za DW izjavio: „Umesto da tiho tugujemo, vidimo agresiju i da se opet igraju političke igrice. U ovoj atmosferi moglo se gotovo predvideti da će neki upregnuti tragedije u političke svrhe.“

Prvi protesti koji će prerasti u „Srbiju protiv nasilja“ bili su tihi, kao litije. Kroz nekoliko sedmica postaće to najmasovnije demonstracije u Srbiji još od Petog oktobra.

Zašto protestuje, pitao je tada reporter DW jednu trudnicu na beogradskim ulicama. Jer je sve zakazalo, rekla je. „Sve. Pravosuđe. Saosećajnost. Sve. Nešto moramo konačno da uradimo.“

Osećaj da se nešto mora uraditi formulisan je u nekoliko zahteva. Osim smena ministara i šefa BIA, tražile su se i smene na javnom servisu, u REM-u, oduzimanje nacionalnih frekvencija Hepiju i Pinku, zabrana rijaliti programa. Svi zahtevi su ignorisani.

Roditelji Ane Božović, jedne od žrtava iz „Ribnikara“, dele utisak da su stvari gurnute pod tepih. Kako su u decembru ispričali za nedeljnik „Vreme“, veću odgovornost vide na vlasti, ali zameraju i opoziciji što pokušava da ih „uvuče“ u političku priču.

„Moj glavni utisak je da su 3. maja svi povikali samo 'ne, ja nisam kriv'. Svi su odlučili da je bolje da se drže po strani, jer ako nam priđu, potvrdiće se nešto – ne znam ni ja šta. Kao da su svi bežali od nas. Mi smo se našli u situaciji da izgubimo dete. Dete. U školi. I onda se prema nama svi ponašaju kao da smo neki, ne znam, neki 'šugavci', niko neće da vam priđe“, rekla je tada Ninela Radičević, Anina majka.

Blame game

Iako to niko nije direktno izgovorio, vlast se osećala napadnutom i za same tragedije, kao da je ona povukla obarač. U skladu sa tim, Vučić je krajem maja sazvao miting SNS u Beogradu.

Bila je kiša i ljudi dovezeni autobusima brzo su se razbežali. Kritičari vlasti ocenili su stvar kao apsurd – kontramiting protestima protiv nasilja.

„Razume se da vlast nije direktno bila kriva za to što se desilo“, kaže Tamara Džamonja Ignjatović za DW. „Ali vlast čine institucije, a stanje u institucijama je posledica te vlasti. Recimo, ako nemate dobro organizovano Ministarstvo obrazovanja, naravno da ne reaguje kako treba.“

„Druga poruka vlasti je pak da znaju sve, da Vučić ume sve i sve od njega zavisi, da ima sposobnost da donosi najteže odluke u najtežim trenucima. Kontrola, moć i skidanje odgovornosti – to jedno sa drugim ne ide. Ako hoćete apsolutnu moć, onda ste odgovorni za sve“, zaključuje naša sagovornica, jedna od potpisnica ProGlasa pred decembarske izbore.

Potom se vlast vratila oprobanoj taktici – pustila je da se protesti ugase od sebe. Još jednom se pokazalo da nikakve šetnje ne traju večno.

Upitan da li postoji išta pozitivno u dešavanjima nakon dva amoka, Dejan Ilić bez oklevanja kaže da je to reakcija ljudi. Izlazak na ulicu, formulisanje zahteva, političko jedinstvo opozicije (koje je potrajalo do pre par dana).

„Pokazano je saosećanje, spremnost da se nešto uradi. To su bili dobri znaci“, kaže Ilić.

On vlasti posebno krivi što su roditelji dece iz „Ribnikara“ do danas ostali podeljeni oko toga da li u tu školu i tu zgradu treba ili ne treba ići ili kako i gde graditi memorijalni centar.

I šta ćemo sad

Godinu dana kasnije, maloletni ubica K. K. je u dečijoj Klinici za psihijatriju, a sprema se zakon koji bi omogućio da on možda i nikad ne izađe odande.

Njegovi roditelji su pred sudom, ocu preti dvanaest, a majci dve godine zatvora.

Za dvadesetak dana počinje suđenje Urošu B. koji je ubijao po mladenovačkim selima. Kako je bio mlađi punoletnik, preti mu najviše dvadeset godina robije. Isto toliko se traži za njegovog oca zbog držanja oružja u kući.

Pesimisti veruju da će zatvorske kazne biti jedina posledica 3. i 4. maja 2023. godine. I da društvo nije ništa naučilo.

Kakve su uopšte šanse bile? O tome Dejan Ilić zaključuje: „Da li smo imali ljude koji bi umeli da se nose sa tom situacijom? Jesmo. Da je do tih ljudi, šanse bi bile solidne. Ali pod ovim režimom, bile su nikakve.“

Ima, dodaje, psihološkog objašnjenja zašto se društva vraćaju u kolotečinu i zašto je tako lakše. „Ali, naša kolotečina je očajna. Trebalo je da izađemo iz nje.“