Januar 1945: koncentracioni logor Aušvic-Birkenau je oslobođen. Septembar 2013: 30 bivših čuvara logora moraju da računaju s optužbama pred nemačkim sudovima. Optužnica glasi: saučesništvo u ubistvu. Okrivljeni su posle skoro 70 godina identifikovani od strane „Centralnog ureda za istraživanje nacionasocijalističkih zločina“ u Ludvigsburgu. Šef ureda i viši javni tužilac za ratne zločine Kurt Šrim kaže: „U početku su šanse za nova razjašnjenja bile male, ali pošlo nam je za rukom da utvrdimo 49 imena. To se može nazvati uspehom.“

Od 49 čuvara i čuvarki u koncentracionom logoru Aušvic-Birkenau, njih devetoro je umrlo proteklih meseci, a o deset drugih osoba nema dovoljno informacija. Dakle, ostalih 30 osoba će možda morati pred sud. Hoće li doći do optužbe zavisi od zdravstvenog stanja okrivljenih. Najmlađi okrivljeni ima 87, a najstariji 97 godina.

Presuda menja sve

Do pomaka u istraživanju došlo je zahvaljujući jednoj važnoj presudi. Godine 2011. pokrajinski sud u Minhenu je jednog bivšeg čuvara koncentracionih logora proglasio krivim za saučesništvo u ubistvu više od 28.000 ljudi. Sudije su Džona Demjanjuka, koji je u međuvremenu umro, osudile na petogodišnju kaznu zatvora, iako mu se nije mogla dokazati individualna krivica u ubijanju.

„Više nije bilo važno da se pridobije dovoljno svedoka“, kaže portparol Saveza antifašistkinja i antifašista Ulrih Zander. „U Minhenu je proces vođen na osnovu dokumenata. Ako je moglo da se dokaže da je neko pripadao zločinačkoj mašineriji, da je u određeno vreme bio u određenom logoru za uništavanje, onda je bila moguća i presuda.“ Dakle, bez dokaza o konkretnom zločinu. Tom presudom krivicu za ratne zločine snose svi učesnici, bez obzira na to da li su aktivno učestvovali u ubijanju ili su, posredno pomagali zločinačku mašineriju.

Osuditi naciste? Nimalo lak zadatak

Mnogi posmatrači se pitaju da li je Nemačka dovoljno preduzela kada je za to bilo vreme. „Pedesetih godina je praktično sve ostalo nedovršeno“, kaže Ulrih Zander. Kao reakciju na to, 1958. u Ludvigsburgu je formiran Centralni ured i od tada se suočava sa problemima oko pronalaženja svedoka. Žrtve su po pravilu bile mrtve, a zločinci ćutali.

Osim toga, prema starom nemačkom zakonodavstvu, optužnica za ubistvo nije se mogla podići nakon 20 godina. Onaj ko je 1945. ubio čoveka, 1966. nije mogao za to da bude kažnjen. To je danas drugačije: ubistvo i saučesništvo u ubijanju više ne zastarevaju.

Zakoni iz pedesetih i šezdesetih išli su na ruku nacističkim zločincima. Osim toga mnogi su profitirali od toga što Nemačka svoje građane dugo nije htela da izruči. Kao u slučaju Klasa Karela Fabera koji je u Holandiji bio osuđen na doživotnu kaznu. Kada mu je pošlo za rukom da pobegne u Nemačku, bio je na sigurnom.

Sada pravosuđe pokušava da izvede zločince pred lice pravde. Laslo Čatari koji se teretio za deportaciju Jevreja u koncentracione logore, umro je pre nego što je morao da odgovara za zločine. Hajnrih Bere je pravosnažno osuđen za tri ubistva. Ili najnoviji slučaj Hansa Lipšica koji je bio kuvar za stražare u Aušvicu i koji sada mora da odgovara.

Trideset čuvara Aušvica će najverovatnije biti osuđeni. To je dobar signal, kaže Ulirh Zander: „Smatram da je to važno. Čeka nas još dosta posla, ali verujem da je to dobro i za našu zemlju.“

Autori: Hendrik Hajnce / Ivana Ivanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković