„Znam da neću dočekati pravdu“
9. novembar 2017.
Renate Firih-Zeger stoji ispred izložene fotografije na kojoj je ona sama kada je imala 17 godina. Nakon nekog vremena okreće glavu. Ta fotografija izaziva bolna sećanja na njenu mladost i Renate odlazi.
Ta žena koja danas ima 50 godina pre par sedmica po prvi put je javno progovorila o svojoj mladosti. Uradila je to u Lajpcigu, prilikom saslušanja o seksualnom zlostavljanju dece u bivšoj Istočnoj Nemačkoj (DDR). Utvrđeno je da je seksualno zlostavljanje u DDR-u bilo veoma rašireno – kako u porodicama, tako i u domovima za decu.
Sada je fotografija Renate Firih-Zeger prikazano na izložbi „Detinjstvo u domu“, u zgradi „Velikog sirotišta“ u Potsdamu. To je izložba i o njenom životu. „Znam da ja lično neću dočekati pravdu“, kaže ona dok duboko uvlači dim cigarete. „Ali svojim svedočenjem o nepravdi mogu da doprinesem da se to više ne ponovi.“
„Socijalističko prevaspitavanje“
Renate Firih-Zeger provela je 180 dana u Torgauu, u zloglasnoj ustanovi DDR-a za „decu koja se teško vaspitavaju“. Između 1964. i 1989. u DDR-u je bilo 150 takvih domova i u njima je prisilno držano oko 4.000 dece i mladih od 14 do 18 godina. Cilj je bio da se oni prevaspitaju u „socijalističke osobe“.
Mnogi od njih završili su tu jer su bežali iz škole ili od kuće, neki zato što su slušali rok-muziku koju je komunistički režim DDR-a prezirao. Ili su samo prema svojim učiteljima bili drski. U mnogim slučajevima, međutim, radilo se o deci i mladima koji nisu počinili nikakav prekršaj niti krivično delo, već je režim tako kažnjavao njihove roditelje zato što su recimo potpisali neko protestno pismo ili navodno planirali da pobegnu na Zapad.
Deca su većinom dolazila iz problematičnih porodica. Svako deseto dete je pre dolaska u dom bilo seksualno zlostavljano u sopstvenoj porodici. I Renate je još kao mala doživela to stravično iskustvo. I najpre je mislila da će vlasti zaštititi ako za to doznaju. Ali to se pokazalo kao zabluda.
Trajni ožiljci
Zlostavljanje dece nije bilo navedeno kao krivično delo u krivičnom zakonu DDR-a. „Rekli su mi da sam to izmislila“, seća se ona. U nadi da će tako moći da pobegne od oca koji ju je zlostavljao, počela je da krade. I strategija je funkcionisala. Vlasti su je 1975. poslale u popravni dom u Torgauu. Ali tamo su se njene muke nastavile. Dospela je u neku vrstu samice i seksualno ju je zlostavljao jedan čuvar.
Sistematsko zlostavljanje i šokantni uslovi života u popravnim domovima danas su poznati. Kao „vaspitne metode“ korišćeno je uskraćivanje hrane, silovanje, batinanje, izolacija u ćeliji bez svetla i nasilno guranje glave u prljavu wc-šolju.
Deci iz domova koja su godinama nazivana lažovima i „beskorisnim nesposobnjakovićima“, trebalo je više decenija da svoje muke opišu. Odnedavno se oni redovno sastaju kako bi razgovarali o proživljenom. Nemačka Savezna vlada tek 2012. je osnovala fond za obeštećenje dece iz popravnih domova bivšeg DDR-a. Zakon im daje pravo na penziju za žrtve zlostavljanja u visini od 300 evra mesečno.
Novac nije dovoljan
Rok za podnošenje zahteva za obeštećenje prošao je u septembru 2014, ali u to vreme mnogi od njih nisu ništa znali o fondu. „Za mene je taj fond pokušaj da se umirimo“, kaže Roland Herman koji je kao četrnaestogodišnjak proveo šest meseci u domu u Bad Frajenvaldu, severoistočno od Berlina. „Neki ljudi će se zadovoljiti novcem“, kaže Roland. Njemu to nije dovoljno – važnija mu je rehabilitacija. On, kao i mnogi drugi, pored novca očekuje da se prizna zlo koje im je država nanela i da se zvanično rehabilituju.
Problem je međutim u dokaznom postupku – jer kad su domovi za decu nakon pada Berlinskog zida zatvoreni, dokumentacija je nestala. A time i dokazi. To objašnjava zašto niko od mučitelja u zatvorima – kako te domove nazivaju oni koji su u njima prisilno boravili – nikada nije optužen ili osuđen za počinjeno zlo.
Stvar otežava i zid ćutanja zbog sramote ili osećaja krivice. „Bivši štićenici tih domova boje se stigmatizacije ili osećaju krivicu“, kaže Gabrijele Bejler, predsednica uprave spomen-područja bivšeg popravnog doma „Jugendverkhof“ u Torgauu.
Bolno ćutanje
Prvi korak na putu ka obeštećenju bilo je formiranje spomen-područja na mestu bivšeg popravnog doma u Torgauu 1997. godine. „Torgau je prvi pobudio interesovanje za sudbinu te dece. Uz pomoć spomen-područjem želi se da se pokaže kroz šta su ti ljudi sve prošli“, kaže Bejlerova. „Potrebno je razviti svest o tome.“
Tako misli i Renate Firih-Zeger. Ona redovno vodi posetioce kroz spomen-područje i priča o onome što je lično doživela. To joj pomaže u suočavanju sa sopstvenom prošlošću više nego bilo koja terapija ili moguće obeštećenje.
„Terapeut je hteo da na nekoliko nedelja odem u psihijatrijsku kliniku“, priča ona. „Ali to je potpuno pogrešno. Nikad više neću dozvoliti da me bilo ko strpa u neku zatvorenu ustanovu.“
Borba protiv ravnodušnosti
I Roland Herman je pronašao strategiju za lečenje svoje traume. Osnovao je udruženje koja se zalaže za rehabilitaciju dece iz bivšeg popravnog doma Bad Frajenvalde. U tome mu pomaže i umetnik Aksel Anklam. On je izradio skulpturu koja je otkrivena u Bad Frajenvaldeu 9. novembra ove godine.
Otkrivanje te skulpture još jedan je korak u borbi za priznavanje žrtava. „Često se negiraju strahote počinjene u popravnim domovima, a ljude koji su nekada bili u njima napadaju“, kaže Juta Liske, poslanica u pokrajinskom parlamentu koja pomaže tom udruženju.
To potvrđuje i Roland Herman. „Nikoga tada nije interesovalo šta se događa iza zatvorenih vrata u Bad Frajenwaldeu. Mnogi su decu smeštenu u domu smatrali za kriminalce i bili su srećni zbog toga što su ona sklonjena sa ulice.“
Izgleda kao da se to viđenje do danas nije promenilo. Žrtve u svakom slučaju nemaju nikakvih iluzija. Renate Firih-Zeger nada se da će ipak kad-tad pronaći svoj unutrašnji mir. „Nikoga više ne mrzim. Bes u meni je nestao.“