Davidova zvezda prvobitno nije značila stigmatizaciju, niti je bila isključivo jevrejski simbol. I pored toga, ta zvezda je posle vremena nacionalsocijalizma u Nemačkoj povezivana sa holokaustom. Jevreji su posle donošenje rasističkih Nirnberških zakona 1935. sve više isključivani iz društvenog života. Ti zakoni precizno su regulisali ko je bio punokrvni Jevrejin, polujevrejin, jevrejski mešanac prvog ili drugog stepena ili ko važi kao Jevrejin. Većina takvih ljudi kasnije je morala da nosi zvezdu.

„Učiniti vidljivim unutrašnje neprijatelje“

Još pre rata, Rajnhard Hajdrih, šef glavnog bezbednosnog ureda Rajha, tražio je mogućnost da se „unutrašnji neprijatelji Nemačke“ nekako učine „vidljivim za čitav svet“. Ubrzo posle noći pogroma u novembru 1938, aka su svuda u Nemačkoj gorele sinagoge i uništavane jevrejske radnje, Hajdrih je napisao: „Svaki Jevrejin bi u skladu sa Nirnberškim zakonima morao da nosi posebnu oznaku. To je mogućnost koja olakšava mnoge druge stvari“. Tako je nacionalsocijalistima kasnije bilo mnogo lakše da nalaze Jevreje i transportuju ih u koncentracione logore. I tako je bilo ne samo u Nemačkoj.

Još kada je počinjao rat, u septembru 1939. u okupiranoj Poljskoj, Jevreji koji su tamo živeli morali su da na ruci nose belu traku sa plavom zvezdom. I u drugim okupiranim zemljama, jevrejsko stanovništvo imalo je obavezu da se tako obeležava.

Hitler je najpre oklevao

Pre rata, režim još nije hteo da uvodi tu meru. Čak se i kod Adolfa Hitlera moglo videti taktičko odugovlačenje kada je pred funkcionerima NSDAP rekao: „O problemu obeležavanja se razmišlja oko dve do tri godine i jednog dana će to – ovako ili onako – biti sprovedeno. [...] Za to treba imati nos i osetiti: šta mogu da radim? Šta ne mogu da radim?“ Dakle, još je pokazivao nekakvu spremnost na kompromise, bojeći se suviše žestoke reakcije inostranstva.

No, kada je počeo rat, prestala je svaka uzdržanost. Ministar propagande Jozef Gebels je 1941. podsetio Hitlera na ideju o obeležavanju Jevreja, i krajem avgusta je za to dobio i dozvolu. Prvog septembra 1941, donet je policijski ukaz koji je stupio na snagu.

On je regulisao sve pojedinosti: „šestokraka zvezda veličine dlana, žute boje, sa crno izvučenim konturama, i natpisom „Jevrejin“ mora da se nosi vidljivo na levoj strani grudnog dela odeće, za koji mora biti zašivena“. Ukaz je važio za sve jevrejske građane starije od šest godina. Jevrejima je bilo „zabranjeno da se u javnosti pojavljuju bez jevrejske zvezde.“ Onaj ko bi pokušao da pokrije zvezdu tašnom, reverom mantila ili šalom, morao je računati na žestoke kazne Gestapoa koji je nadzirao vidljivo nošenje zvezde.

Izolacija. Diskriminacija. Kontrola.

Jevreji su bili očajni. Romanista i pisac Viktor Klemperer poticao je iz jevrejske porodice, ali je još pre Prvog svetskog rata postao protestant. No, to nije interesovalo nacionalsocijaliste – za njih je ostao Jevrejin. Klemperer je 1935. godine izgubio profesorsko mesto u Drezdenu i posle toga je morao da nosi i zvezdu. U svom dnevniku (koji je kasnije postao poznat) napisao je: „Juče, kada je Eva zašila jevrejsku zvezdu, dobio sam napad očajanja. I Evini živci su bili na izmaku [...] Ja sam bio slomljen, nisam mogao da se priberem.“

Inge Dojčkron, koja je preživela holokaust, na jednoj komemorativnoj svečanosti u Bundestagu je rekla: „Većina Nemaca, koje sam sretala na berlinskim ulicama, skretala je pogled kada bi ugledala zvezdu, ili je gledala kroz mene, ili se okretala na drugu stranu. [...] Zvezda je za nas značila diskriminišuću izolaciju“.

Priprema za holokaust

Obeležavanje je bilo samo priprema za ono što su nacisti zvali „rešenjem jevrejskog pitanja“: uništenje. Jevreji ne samo što su morali da nose zvezde, već nisu smeli i da napuštaju okrug u kome žive bez dozvole. Tako je izgledala savršena priprema za holokaust. Nije slučajno što je deportacije u logore smrti počela samo mesec dana kasnije, u oktobru 1941. Viktor Klemperer i Inge Dojčkron su preživeli. Milioni drugih – nisu.