„Nema sumnje da je čovek u stanju da veštački hladi planetu“, kaže profesor Dejvid Kejt sa Univerziteta Harvard. Oblast kojom se on bavi zove se solarni geoinženjering, i biće mnogo stručnjaka koji će to nazvati pseudonaukom. Jer, pitanje je ni manje ni više nego može li čovek da manipuliše Sunčevo zračenje ka zemlji tako da se smanji globalno zagrevanje?

Prva od naizgled blesavih ideja potiče od erupcija vulkana. Recimo, kad se pre tačno trideset godina dogodila velika erupcija Pinatuba na Filipinima – druga najveća erupcija čitavog veka! – Zemlja se narednih meseci ohladila za prosečnih pola stepeni Celzijusa.

Kako to? Pepeo se podigao u vazduh, od njega su nastali sitni aerosoli koji mesecima lebde, te odbijaju deo Sunčevih zraka nazad, a propuštaju manje zračenja ka Zemlji.

Ljudi poput Dejvida Kejta misle da je moguće veštački simulirati taj efekat. Aerosoli bi se raspršile između 15 i 50 kilometara iznad površine naše planete. U teoriji, sitne čestice se povezuju sa vodom i, možda i čitave tri godine, blokiraju deo Sunčevih zraka.

Prskanje iz balona?

„Praktično svaki klimatski model pokazuje da bi se ravnomernim raspoređivanjem aerosoli u stratosferi (…) mogle umanjiti mnoge važne opasnosti po klimu. Recimo, promene u dostupnosti vode, promene temperatura, uključujući i sprečavanje ekstremne vrućine“, tvrdi Kejt.

Zamislite prskanje aerosoli iz aviona, možda iz letećih balona ili raketa, ili sa vrha oblakodera. To bi moralo da se radi masovno i decenijama.

Kritičari kažu da bi takav eksperiment mogao da izazove ekstremne nepogode, poput kiselih kiša, ili da uništi ozonski omotač. U fantastičnim scenarijima, aerosoli bi mogle da se koriste kao klimatsko oružje. Recimo, vojska jedne zemlje ih masovno rasprši nad drugom zemljom i trajno joj poremeti klimu.

Kada su Kejt i saradnici u istraživačkom projektu SCoPEx hteli da puste probni balon iznad Švedske, meštani su se žestoko pobunili. Balon je već bio spreman, ali je akcija otkazana u poslednjem trenu.

Pena na moru

Druge ideje solarnog geoinženjeringa zvuče jednako ludo. Recimo, prekriti velike okeanske površine veštačkom belom penom. Jer, 70 odsto površine Zemlje čini voda, uglavnom tamna, tako da privlači zrake Sunca umesto da ih reflektuje.

„Ideja je proizvesti penu koja odbija deo Sunčevih zraka, a može da se upotrebi na strateškim mestima gde se možda mogu postići određeni klimatski efekti“, kaže doktor Kori Gabrijel, stručnjak za klimu sa Univerziteta Kalifornije u San Dijegu.

Navodno bi površina vode prekrivena penom odbijala deset puta više Sunčeve svetlosti. Sa dovoljno pene, tvrde zagovornici teorije, planeta bi u proseku bila 0,5 stepeni hladnija. Tvar bi raznosili ili specijalni brodovi, ili teretnjaci koji ionako putuju okeanima.

No ni ova metoda nije isprobana. Nepoznato je kako bi uticala na morske životinje i biljke i da li bi izazvala lokalne vremenske nepogode.

Kuće male, krečene u belo

Ideja koja pak uopšte ne zvuči čudno – štaviše, odvajkada se masovno primenjuje – jesu takozvani beli gradovi. Jer, gradovi, te oaze asfalta i betona, u pravilu su vreliji nego okolina. Recimo, Njujork je u proseku od jednog do tri stepena topliji od okoline, a ima večeri kada to ide do čitavih 12 stepeni Celzijusa. Jer, dok se okolo uveče brže hladi, asfalt i beton emituju toplotu.

Jedan od razloga su i tamni krovovi, trotoari i ulice. Oni se nemerljivo brže zagrevaju nego zelenilo i svetla polja.

Rešenje su kuće krečene u belo, sa sve krovom. Jednostavno je i jeftino. Beli krov je 30 odsto hladniji od crnog. Zato tako izgledaju mediteranski gradići u Grčkoj ili na severu Afrike.

„Lokalna temperatura može da se smanji za jedan stepen u proseku“, kaže profesorka Sonja Seneviratne, koja radi na Visokoj tehničkoj školi u Cirihu. „Tokom vrelih dana, kada je još više Sunčevih zraka, efekat bi bio još mnogo veći.“

Nije čudo što je Njujork još 2009. pokrenuo  program „Cool Roofs“. U belo je ofabrano preko milion kvadratnih metara krovova. Em što hlade, em što štede energiju za klima-uređaje.

Svađa se nastavlja

Neki naučnici procenjuju da bismo uštedeli električnu energiju – i izduvne gasove – koja odgovara proizvodnji 700 elektrana na ugalj, samo ukoliko bi svi krovovi i trotoari sveta bili beli.

Dok ova metoda nema rizika i protivnika, ostale ideje solarnog geoinženjeringa su na meti kritičara. Naučna zajednica je podeljena, a borba za fondove kojim bi se finansirala istraživanja neprestana.

„Ako ne istražujemo, onda će iduće generacije morati da donose odluke u neznanju. Može biti da će na kraju odlučiti da upotrebe ove metode bez valjanog istraživanja“, kaže profesor Kejt. „Mislim da postoji određeni moralni imperativ da se naredna generacija opskrbi informacijama.“

Mnogi se ne slažu sa njim, ali se slažu u nečem drugom: čovečanstvo mora da brzo i održivo smanji emisiju štetnih gasova. Jer, ako solarni geoinženjering i može malo da pomogne, on ne može da preokrene klimatske promene.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu